Milica u petak (03.11.) drži radionicu Negovana pre svega, uživo u Novom Sadu i ukoliko ste zainteresovane da odete, da ostvarite popust od 30% (radionica košta 90eur, a za vas kao slušateljke podkasta 60eur), odgovorite na sledeće pitanje: Koje su 3 ključne stvari nege lica koje je Milica pomenula u podkastu? Odgovor pišite u komentarima na ovoj stranici.

Pričale smo o počecima i otkud počinje ljubav prema šminkanjem.

S obzirom da je Milica završila studije na smeru istorija, zanimalo me odakle u toj priči i u kojoj meri su jo baš studije istorije pomogle u poslovima koje sada radi.Miličin život je vrlo dinamičan – šta se promenilo nakon što je postala mama?

Za mIlicu kažu da je čarornica nege, što iz svog ličnog iskustva mogu da potvrdim – zato smo pričale o 3 ključne stvari koje svaka žena treba da uvede u svoje rutine.

Zašto nam je svima teško da odvojimo to vreme za negu kože? Kako da to prevazidjemo?

Na kraju samo pričale o tome šta bi Milica savetovala sebe od 20 leta.

U epizodi spominjem knjigu Patrika Lensionija, koja se upravo i zove “5 nedostataka rada u timu” i zaista mi je lično mnogo pomogla u kreiranju zdravije atmosfere u timskom radu, kako sa saradnicima, tako i u okviru edukacija koje držim.

Kao prvo, jako je teško preporučiti restoran nekom koga ne poznaješ. A još je teže preporučiti restoran u Japanu, u kom nikad nisam bila.

Kao drugo, onaj ko planira putovanja za druge mora znati najsitnije detalje – koju hranu osoba ili više njih preferira, kakvu vrstu aktivnosti više voli – planinarenje ili kajak, koje destinacije će je pre oduševiti – cvetna bašta ili neka građevina, i još mali milion sitnica.

Ili je to bilo u mom slučaju. Ja nisam znala kako da preporučim ništa od navedenog dok ne dobijem gore pomenute informacije.

I tako je naša komunikacija (moja sa klijentom) išla u nedogled. Imala sam utisak da ga smaram i propitujem, ali isto tako sam bila svesna da ništa od ovog posla neće biti ukoliko te podatke ne dobijem.

Planiranje se odužilo.

Klijent je imao razumevanja i odgovorao je na sva moja pitanja i na kraju bio skroz zadovoljan (dobila sam ocenu 5/5), ali ja sam bila potpuno isceđena. Preumorna. A zaradila samo $50.

Merila sam samo nekoliko sati, da ne ispadne kako mi treba tona vremena za tako jednostavno istraživanje. I nisam bila zadooljna.

Tada je došlo saznanje: Ja ne volim da radim ovakve poslove. Ubija me ta neizvesnost. Nervira me to što moram da čekam na odgovore od klijenta po nekoliko dana. A i zarada je mala.

Morala sam sebi da kažem istinu: Ne prihvataj i ne prijavljuj se na poslove ovog tipa. To što si studirala turizam, ne znači da si dobar planer putovanja. Mnogo si bolja u prezentovanju tog pronađenog materijala u Word-u (klijent se baš oduševio kako je to sve lepo i pregledno izgledalo, taj moj planer). I tada sam shvatila koji je to posao koji ne volim. A to je bila jednako važna stvar za moj dalji napredak…

Ukoliko nisi bila u mogućnosti da budeš uživo sa nama na radionici, a jaaaako bi volela da pogledaš snimak, piši mi na email info@nikolinaandric.com i poslaću ti snimak cele radionice, koja sadrži i super vežbe za prepoznavanje stvari koje voliš, a koje će ti biti inspiracija da definišeš uslugu koju možeš da unovčiš u online svetu.

Izdvojila sam deo o 3 tipa ličnosti – osobine, unutrašnji glas kritičara i tehnike odnosno strategije za prevazilaženje izazova, kao i nekoliko odgovora na pitanja u vezi online posla.

Podsećam vas da upis na VAkademija Bazu produžen i traje do 28.09.2023. i svi detalji su na https://www.nikolinaandric.com/vakademija2023

Mesto na BAZI možete osvojiti odgovorom na sledeće pitanje: Kako bi se Vaš život promenio nakon što biste počeli da radite online? Odgovore pišite na dnu ove stranice, u komentarima.

U ovoj epizodi ugostila sam 4 polaznice VAkademije, iz različitih generacija: Aleksandru, Sašku, Bobanu i Dejanu.

Pričale smo čime su se bavile pre nego što su počele da rade online

Zatim šta sada rade, koje poslove rade online, a za kraj nam je svaka od njih ispričala kako njihovi životi izgledaju sada, šta se sve promenilo.

Takodje imam jedna poklon za vas, a to je 1 mesto na ovogodišnjoj VAkademija BAZI, koja prethodi samoj VAkademiji. Mesto na BAZI možete osvojiti odgovorom na sledeće pitanje: Kako bi se Vaš život promenio nakon što biste počeli da radite online? Odgovore pišite na ovoj stranici, a najiskreniji odgovor najgradjujemo.

Upis na ovogodišnju VAkademiju je otvoren, a sve detalje pročitajte OVDE.

Imamo zanimljivo pitanje, a to je kako ste svoje znanje do sada primenili u praksi? A onda možete i da navedete da li ste završili školu, da li Nikolinu edukaciju ili neku drugu, nije važno ili da li ste završili program ličnog razvoja i onda možete reći i napisati oko 150 do 300 reči I kako ste vi to primenili u praksi i koje rezultate vam je to donelo. Odgovor pišete u komentarima na dnu ove stranice, a najbolji odgovor dobija Natašinu knjigu „Kako da postanete sami svoj coach?“ na poklon.

Nikolina Andrić – Dobrodošli u novu sezonu podkasta Vreme za vas. Moja gošća danas po drugi put je Nataša Vukmirović. Pričali smo o davno, davno i tu epizodu ćemo linkovati na ovoj stranici. Danas je poseban dan, i za Natašu i za mene. Nataša slavi pet godina u preduzetništvu, a ja ponovo snimam podkast posle, evo, tačno dve godine pauze. Tako da ti još jednom čestitam Nataša.
Natasa Vukmirović – Hvala, hvala Nikolina na pozivu i drago mi je što sad i mogu nekako da napravim razliku u odnosu na onaj period kad sam se tek pripremala za preduzetništvo.
Nikolina Andrić – Da, ta epizoda, tema je bila vezana za Hygge. Mislim da će slušaocima biti zanimljivo da čuju tu prvu verziju, odnosno prvi snimak. I palo mi je na pamet da bi bilo sjajno da baš ti budeš premijerni gost ove nove sezone i da pričamo o nekim stvarima koje nas motivišu da se promenimo. U avgustu 2023. godine, pridružila sam se tvojoj grupi na Fejsbuku gde razgovaramo o tome kako da se vratite sebi I potrebi da promenimo neke stvari i vrlo me je inspirisala ta tema i definitivno ćemo i to da preporučimo slušalcima da pogledaju čemu se radi.
Pre svega bih volela da kažem da si ti trener, konsultant i da se baviš koučingom više od deset godina.
Ti si autorka knjige, Kako da postanete sami svoj coach, koja je ovde na mom stolu i ono što mi je važno na početku, na primer, nismo razgovarali o tome tokom priprema za ovaj intervju, ali bih volela da napravimo paralelu između koučinga i samokoučinga, pošto je ionako, oba su nešto manje poznati pojmovi kod nas.

Ko je u stvari coach?

Natasa Vukmirović – Da, pa interesantno je možda prvo da nekako krenamo od početka i da kažem da je matica srpska dala svoje mišljenje da coach treba da transkribujemo i da pišemo kao ta četiri slova coach i coaching takođe da pišemo koristeći k i č. I to je interesantno kod nas zato što ljudi nekako, ja kad govorim za medije, napišu trener ali šta znači trener, to je zapravo više edukator ljudi koji edukuju ili daju konkretne neke obuke ljudima. Coaching je metod profesionalnog i ličnog razvoja koji zapravo pomaže ljudima da bolje koriste svoje potencijale koje imaju i da oslobađaju one koji možda još nisu bili iskoristeni dovoljno ili nisu uopšte i da jednostavno idu putem promene. Kad kod nas na Balkanu pričamo o promeni, onda ljudi obično kažu sad ću ovo da isključim i da prestanem da slušam, ali jednostavno to je zbog toga što mi nemamo nekako naviku da razvojno razmišljamo. I s jedne strane evolucijski je čoveku dao da čuva energiju i da nekako gleda da prođe sa najmanje ulaganje, ali s druge strane, s obzirom da su se vremena promenila i da su danas ljudi dobro informisani kako je to lepo živati kvalitetnim životom i kad imamo i materijalno i psihološko blagostanje i da je sreća, da kažem, važan faktor kvaliteta života, onda se ljudi pitaju kako bih ja mogao da dođem do toga što ja definišem kao uspeh. Ja ovde neću davati nikakve definicije uspeha, svako to zna šta za njega to predstavlja. I onda se ljudima događa da oni zapravo krenu putem edukacija i onda dođu kod tebe u tvoju školu ili kod mene u moju školu ili na neke druge kvalitetne edukacije.
i šta se dešava, da ne mogu svi ljudi da kvalitetno prođu kroz taj proces promena. E, tu onda da kažem posle, jel, često kod nas posle edukatora, posle trenera, na scenu stupa kouč zapravo, jel, i koučin kao metod. S obzirom da nekako, znaš, ljudi, da kažem, mogu neko vreme da se obavežu, da će redovno da dolaze na koučing. Ali to zahteva i da organizuju svoje vreme, da ulažu vreme, energiju, novaci i tako dalje. A s druge strane, oni ipak moraju da se bave sami sobom. I zato je self- couching, odnosno samostalni koučing, taj metod koji je, da kažem, dopuna koučingu.
I jako je dobro da se ljudi informišu šta je to u stvari, to je bila moja osnovna ideja, iako coaching kod nas postoji odavno, ali je nekako zatvoren u poslovnim krugovima, u javnom sektoru, u ne -državnog sektora, a u široj populaciji više predrasuda i neznanja o koučing pravilima nego stvarnim informacijama. Tako da sam zažalio s jedne strane ljudi da informišem kakav je to metod, da vide kakve su to vežbe, da vide ako isprobaju, da im je to odmah korisno, da imaju i kratkoročne i dugoročne rezultate i tako dalje. S druge strane, da im dam konkretan jedan zaokružen sistem koji samostalno mogu primenuti sa pisanim vežbama i sa različitim smernicama.
I s trećne strane, da predstavim sebe i coaching model wordplay koji sam ja krijirala. I u knjizi naglašavam da mora da postoji dobar balans između samopomoći, ako stavimo da je samostalni coaching ipak vrsta samopomoći, sami sebe vodimo kroz određene procese i podrške profesionalne.

Koučing ili samo-koučing?

Nikolina Andrić – Tako je, ali meni je zanimljivo, rekao bih da je možda većina ljudi, onih koji možda nisu u potpunosti u toj priči, koji su novi u koučingu, odnosno samokoučingu, koji vole da rade na sebi, da li ste primetili da postoji razlika, na primer, između ljudi koji bi radije pribegavaju koučingu i oni koji žele da se bave samokoučingom. Na primer, neke stvari su možda, kako bih rekla, ljudi još uvek nemaju dovoljno poverenja u druge ljude, ajde, treneri u ovom slučaju, ali da li mislite da bi samokoučing mogao biti dobra opcija za prvi korak? ili misliš da bi trebalo da budeš upravo suprotno?”
Natasa Vukmirović– Mislim da je važno da ljudi odluče da sami sebe podrže. Da li će oni krenuti putem ove metodologije ili neke druge, ili će prvo angažovati koće, ja bih to ostavila njima. Jer jednostavno, znaš, sve što bi se radilo nekako na silu, bilo bi onda puno otpora koji bi sprečavali te ljude da dođu do rezultata.
Zato je možda i dobro da sam namerno napisala prvo knjigu o samostalnom koćingu, da bi ljudi jednostavno imali priliku da isprobaju to sami. I onda verovatno im je jasno, ali čekaj, znači, kad ja to radim sa profesionalnim pomagačem, pa sigurno će onda ti rezultati doći brže, biće dublje sagledavanje nekih stvari, možda ću brže biti sprema na neke promene, na konkretne korake i tako dalje. I dobro si pomenula nepoverenje, to je velika tema o koćing krugovima. Evo zašto? Znaš, kad je jedna profesija mlada, onda nekako, da kažem, tek se postavljaju standardi struke i etički standardi. I mislim da je jako važno da mi i u Srbiji imamo Evropski savet za mentorstvo i koučing, u kojem sam ja i podprecednica upravnog odbora i naš zadatak je upravo nekako da sve kolege i kolegenice, koji jesu profesionalni koučevi s jedne strane i sve one ljude koji se možda predstavljaju kao koučevi, iako to zapravo nisu, nekako usmerimo na to da moraju da se osnaže u pogledu s jedne strane visokih profesionalnih standarda, a odmah uz to idu i visoki etički standardi. Kako može klijent uopšte da ima poverenje u nas ukoliko se mi ne pridržavamo etičko kodeksa struke?” I to je, čini mi se, najvažnije pitanje. Znaš, oni ljudi koji već imaju iskustvo, onda oni znaju, aha, mi prolazimo tu kroz neki proces ugovaranja, ova žena je podpisala da će se pridržavati etičko kodeksa u svom radu, a kreditovan je koač i mentor i tako dalje, i onda to ipak nekako ljudima uliva sigurnost. Ali potpuno si u pravu da u široj populaciji još ove stvari su gotovo nepoznate i da je na nama, koačevima i mentorima, zapravo što više o tome da govorimo i da ljudi informišemo.
Nikolina Andrić – Pa super. I zato je velika stvar što ova knjiga postoji, što ste je napisali i baš mi je drago što je izašla iz vašeg pera, da tako kažem. Znam koliko, mislim znamo se po imenu, to traje godinama i godinama. U suštini, pratim tvoj razvoj koji nema kraja, konstantno ide u tom jednom pravcu, a to je prepoznavanje koučinga kao ozbiljne veštine, odnosno alata koji će unaprediti naš privatni i poslovni život.
U ovom trenutku je možda najbolje pomenuti poklon koji je Nataša prihvatila, odnosno koji smo pripremili za vas, to je njena knjiga koju će dobiti neko od slušalaca, ali kada odgovori na pitanje koje ima Nataša.
Natasa Vukmirović– Imamo zanimljivo pitanje, a to je kako ste svoje znanje do sada primenili u praksi? A onda možete i da navedete da li ste završili školu, da li Nikolinin ili neko drugo važno obrazovanje, ili da li ste završili program ličnog razvoja i onda možete reći i napisati oko 150 do 300 reči I kako ste vi to primenili u praksi i koje rezultate vam je to donelo. Namerno pitam ovo pitanje, zato što je nekako danas vreme ne samo informacija, dostupnosti informacije, imamo tu onda da kažem i neke ne tako dobre posledice, s jedne strane zatrpanost informacijama, a s druge strane postoje ljudi koji dosta prolaze edukacija, čitaju i tako dalje, ali sve to nekako ostaje na nivou informacije, ponekad i na nivou edukacije, ali ako nema primene, onda zapravo nema promene, nema ostvarivanja željenih rezultata. Zato mi je jako važno da vidimo kako su ljudi nešto primenili da osveste šta im je to donelo kad su neko važno znanje primenili.
Nikolina Andrić – Pa super. Ovo je sjajno pitanje. Mislim da je poenta poklona u svakoj epizodi da dođe do osobe kojoj je najpotrebniji i koja će u datom trenutku najviše pomoći. Znamo sebe, kada nešto radimo, moramo biti spremni, sami treba da budemo spremni za promenu, osim ako smo voljni i samomotivisani, da tako kažem.
Ovo je savršen uvod u našu sledeću temu o kojoj sam želela da pričam, a to je alat za krivu promene. Mislim da će to biti veoma korisno za sve vas, jer ćemo razgovarati iz perspektive promene karijera i iz perspektive učenja.
Kriva promene
Natasa Vukmirović – E da, baš mi je bilo drago kad si mi se javila i kad smo porazgovarala o svemu ovome, zato što je nekako baš super kad ljudi prepoznaju da coaching alati imaju tu praktičnu primenu. I naročito za preduzetnike, naravno za ljude u bilo kakve karijerne promeni, važnoj edukaciji koja ih vodi ka promeni života, onda je važno zapravo da krenu od samosvesti. To je ono što smo malo pre pričali, od čega krenuti. I u bilo kojem trenutku može čovek da osvesti da mu je potrebno duglje razumevanje sebe, gde je sada, da bi mogao dobro da razume gde on želi dalje da ide.
Kriva promene je upravo jedan coaching alat, vrlo efikasan, koji može da nam pomogne u bilo kojem trenutku našeg života. Zato što mi se svi zapravo nalazimo u odnosu na različite oblasti našeg života, u različitim delovima krive promene. A da bismo to nekako pojednostavili da bi se lakše razumeo. Onda to predstavljamo zapravo tom dvodimenzionalnom slikom. Ljudi mogu da zamise da je to kao jedna kriva, kao slovo U, ali više kao neka divna reka koja ima svoje meandre. E sad, na početku šta se zapravo dešava?
Čovek oseća u sebi nešto. I to mogu biti različite stvari. Naprimer, promena može da krene iz nezadovoljstva, ovim da sam sad. I to je često tako kod ljudi. I to je sasvim normalno. Opet, vraćam se na to što mi kao ljudi se razvijamo evolucijski i prosto imamo neke stvari koje su, da kažem, prisutne kod svih nas. I kod većine ljudi, mogu da kažem, iznese dovoljstva postojećom situacijom. Oni kažu, ali ja znam da ja mogu bolje. Ili ako bi trebalo da zapravo kroz samo jednu temu zaokružim sve teme s kojima klijenti dolazi i na koučing i na edukaciju i tako dalje, to je svakako unapređeno kvaliteta života. To je ono što nas može da pokrene. Sada naravno zavisi, znaš, neki ljudi imaju taj program motivacije koji ih više vodi iz jedne situacije iz koje žele da izađu i ima oni koje zovemo vizionari, koji uvek nekako vide šta žele da postignu i tako dalje, i onda ih to više inspiriše nego da izađe iz postojeće situacije. I kad krene jednostavno neka promena, čovek se sam pita, al tako, ja o šta ću sad, mogu li ja s ovim da se nosim i tako dalje, i onda, na primer, ugleda evo edukaciju i kaže, ok, tu ću dobiti neka praktična znanja, moći ću napraviti kvalitetnu karijernu promenu, da li će to biti prvo dodatni posao ili prevozeni posao.
Na primer, u preduzetnike, i pa čak i neki preduzetnici, jel, možda se, da kažem, edukuju dalje i menjaju onda svoj pravac, i tu dolazi obično entuzijazam, nalet entuzijazma, konačno će nešto se promeni, punismo energije, planova, znaš, ono, to je često, jel, kako ljudi dođu na početku.
Nikolina Andrić – Ovo je veoma važno, izvinite što vas prekidam. Ovo je trenutak strpljenja, tako da mislim da je to veliki izazov za sve nas. E sad, da se vratimo mom iskustvu, to nije vezano za karijeru, već je vezano za promenu navika u ishrani ili zdraviji život ili trčanje. To je inače standardna priča, jer svi mi posebno, sada…
Nebitno, ja sam posle toliko porađaja i svega toga i onda stalno, jel, stalno težiš ka tome da izgledamo bolje, da se osećam bolje, da nema bola u leđima i ostalo. I onda, sećam se, one priče kao ideš u teretanu, mesec dana i posle meseca dana se ništa ne vidi i ti odustaneš, idaš svaki dan, uporan si i sve to.
A ako nastavite, posle dva meseca možete videti veoma veliku razliku. Tako da je taj trenutak strpljenje izuzetno, izuzetno važan. I još samo da napomenem, pre nego što nastaviš, poslala si nam sliku krive promene, odnosno vizuelni prikaz koji prati ovu priču, pa će ljudi lakše da je vide na https://www.nikolinaandric.com/345

Natasa Vukmirović – Većina su vizuelni. Pa da, to je taj početni entuzijazam i onda jednostavno kada shvatimo aha, ovo traje dugo, ovo obrazovanje dugo traje, pa koliko mi manje vremena treba da postignem rezultate i tako dalje, i to je nešto da recimo i neki prosvetni radnici imaju ovo, ali znaš šta, ja sad dok ovo sve završim sa praksom, sa sertifikacijom, sa akreditacijom pa dok se pozicioniram na tržištu, pa kao koliko će to da traje i onda zapravo da kažem ljudi najradije bi odustali, odmah tu na početku i neki tako ju urade i tu je ključno na primer da angažujem dospoljnu podršku. Na početku može da se javi strah kad vide ljudi, jel šta to podrazumava i ono s čim se mi svi sločuvamo da mi ipak moramo da se promenimo kao osobe da bismo mogli da sprovedemo neku kvalitetnu promenu u svom životu. To je ono što često ljude plaši. I da je to jedan proces koji se dešava, jel, u tako velikim promenama. Mislim, prosto neki ljudi, neće sad oni možda i isto postati preduzetnici i tako dalje, ali imaju nekakvu kapaciteta ličnih da nastave s nama dalje i mi zadražavamo, na primer, to prijateljstvo. Ali neki ne, jel tako, imaju ljudi svoje razloge, zbog čega da kažem neki odnosi se završavaju, to onda ljude užasno…
Ja ne želim možda ostanem bez svog fenomenalnog društva i tako dalje, i ja jednostavno možda bolje da se povučem. Neki to osjećaju i kao pretnju, jel. Ono što je, da kažem, dominira nekako, što ja primećujem, naročito kod žena sa Balkane, jeste osjećaj krivice nekako dovodi do odustanka. Što je meni jako žao, to je baš nekako, jedna stvar je, ja stalno promišljam o tome, razmišljam kako bih mogla više ljude da inspirišem, da se ne prepuštaju toj krivi. Jednostavno, znaš, ljudi zbog osjećaja krivice ne dozvoljavaju sebi da budu uspešni i srećni.
I to je nešto što je porežavajuće za mene, znaš, kad vidim kod klijenata, jer jednostavno to je ono, znaš, uverenje, nemam ja pravo na to. I onda, da kažem, nisu nekako spremni, znaš, da jednostavno sve to stave sa strane. I vidiš kako ova kriva promene, stalno pričamo o emocijama, zato što zapravo emocije su te kojima mi treba da naučimo dobro da upravljamo, da bismo mogli efikasno da prolazimo kroz promene u svom životu. Jer ljudi često misle da mi upravljamo samo okolnostima. Znaš, upisao sam edukaciju, dobijem sertifikat, registrujam se kao preduzetnik i rešeno. Međutim, to je tek, da kažem, jedan prvi, al’ tako, nivo. Onda dolazi zapravo ta potreba da pustimo bolje upoznamo sebe, razumemo sebe, da bismo mogli stvarno da napravimo promenu. Kod nekih ljudi će izlaz iz te faze u kojoj oni osjećaju krivicu da bude, na primer, da počnu da obtužuju nekoga. Okolnosti, ne znam, planete, sistem i tako dalje. I tu će nekako…
To je ono, znaš, kad ljudi kažu, nekako sam zablokirana, nekako da se pomerim. I onda istražujemo zapravo u krivoj promeni gde su zastali. Za neke će biti da obtužuju sebe za razne stvari. Da bi mogli onda neguju taj osjećaj krivice. Zato što nijedna emocija ne može dugo da se održava ako mi neprestano ne vrtimo iske misli koje nam pomažu da je održavamo. Nakon toga potom za neke ljudi izlaz može da bude da pokrenu mehanizam odbrane koji se zove poricanje ili negiranje. Ništa se nije desilo, nemam ja nikakve u sebi previranje, ne želim ja nikakvu promenu, dobro je meni i ovako.
I tu isto ljudi mogu da se zaglave. E, ono što se dešava zapravo spontano, kroz samostalni rad ili kroz rad sa nekim ko nas podržava, jeste da mi polako počinjemo da se penjemo opet, jel? Ako smo ušli u taj, da kažem, donji deo krive I da mi počinjemo ponovo da krenemo.
Da mi zapravo imamo onda prihvatanje, da nekako počinjemo da sagledavamo stvari na drugačiji način i da idemo na rešavanje tih nekih svojih problema, prevazilošanje prepreka i da jednostavno idemo dalje ka ostvarivanju rezultata, jel?
Nikolina Andrić – Kako se ta faza dešava, odnosno kako je prepoznamo, koliko traje između straha i sumnje, dok ne dođemo do prihvatanja? Kako ne odustati?

Kako ne odustati?

Natasa Vukmirović – Najvažnije je da čovek kaže ok, ja ovo prepoznajem, evo zato ti ja sad snimam ovu emisiju, da bi smo pomogla ljudima da kažu čekaj, pa znači postoji neka već kriva promena, jel tako, postoji neki model koji prikazuje šta se sad meni zapravo događa i to je tako i kod drugih ljudi, ok, možda ljudi o tome napričaju, to je tabu idu nam na živce ljudi koji o tome pričaju, bilo šta, ali je meni ipak korisno da ja sad pogledam u kojoj fazi krive promene se ja nalazim. Kad ja to osvestim, jel tako, onda treba da se priispitam koje su tu moje prepreke sada, koje me drže u ovom stanju, ne da mi da nastanem dalje, i s druge strane šta je potrebno da bih se ja pokrenuo.”
Ili pokrenuo. I onda to je, znaš, uvek je važno da sagledamo, kao što nam je važno da sagledamo s polja i iznutra. Znaš, da li s polja postoje možda isto neke prepreke? I da li s polja postoje neke šanse? Šta imamo u svota analizi? Uvek imamo unutra i s polja, jel tako? Šta ja imam?
Nikolina Andrić – Super. U redu, to sam želela da čujem. Zašto je sjajno što znamo sve ove faze? Jer u određenom trenutku ćemo moći da prepoznamo gde smo i biće nam lakše. Znate, kada znate da se nešto bliži kraju, mi mislimo i znamo da će se nešto završiti.
Natasa Vukmirović – Da, ovakvi modeli zapravo jesu pojednostavljeni, ali su jasni nekako ljudima, znaš. I ono što možda negda sam zaboravao da kažem, da kod nekih postoji faza tugovanja u odnosu recimo na, da kažem, na neki način rastanak, je li, u odnosu na ono prethodno. Jer znaš, možda sam ja, kad sam krenula u preduzetnih već bila, ne znam, na nivolu samostvarenja, žela sam ljudima da pričam koliko je važna sreća, blagostanje, idemo svi na nivo, znaš, samostvarenja. I onda sam se negako sločila s tim, ali čekaj, znaš, ipak ono, ljudi tragaju tekst za većom zaradom, za, znaš, ono, da reše neke svoje partnerske, porodične odnose kako se zauzmu za sebe i tako dalje. I onda sam ja shvatila su to teme zapravo korisne ljudima. Mogla sam ja sad da kažem da se pravim pametna, znaš, ja, Bože, ja sad, ono, hoću da vam dam nešto što vi nećete, ili sam mogla, jednostavno, znaš, ono, možda da kažem tako da se spustim na zemlju, jel’ i da kažem, daj da čujem ljude, jer to je bio nekako da kažem moj put da naučim bolje ljude da čujem i da razumem. Iako je meni delovalo, znaš, da, ono, mogu neke stvari da se preskuće, jednostavno ne mogu. Ljudi moraju, znaš, ono, i kako je opet Maslov dobro to objasnio kroz piramidu i hierarhiju ljudskih potreba, jednostavno, mi moramo, jel’, da neke stvari rešimo pre toga.
Što idemo stvarno kao autentične karijeri, biznisu i, znaš, šta je mene začudilo, da ljudi, recimo, kažu pa da li ja želim da više zarađujem, znaš, a nisu pričali ja želim da se samo ostvarim kroz novu karijeru ili kroz biznis. I onda sam shvatila, pa da, znači, treba ih ojačati što se tiče načina razmišljenja, upravljanja emocijama, upravljanja…
Nikolina Andrić – Uopšte, kao i piramida potreba, imaš prioritete koje moraš da zadovoljiš, jer ne možeš ni da razmišljaš na tom višem nivou koliko ti smetaju neke svakodnevne stvari. To je nemoguće. Imam iz iskustva, to mogu potvrditi kroz obrazovanje, žene koje su bile u miru sa sobom, u miru u svojim porodicama. Ne mislim sad da imaju svo vreme ovog sveta i apsolutnu podršku i ostalo ne, nego prosto da su na jednom polju bile mirne i nisu imale probleme sa partnerom, na primer koji nema nikako veze sa našom edukacijom, ali prosto mentalno ne može da isprati tok edukacije. To je samo jedan primer.
Koučing je kreiran za uspešne ljude
Natasa Vukmirović– Koučing kao metodologija na zapadu je zapravo kreirana za uspešne ljude koji želju da budu još uspešniji”. I to su stvari koje sam i ja učila, i kad god sam i dan-danas na edukacijama o inostranstvu, nekad ko je to više usmereno na menadžere, na vlasnike biznisa, na ljude koji su na pozicijama u javnoj upravi, koji vode nevladine organizacije i tako dalje. S druge strane, danas smo u procesu demokratizacije kočinga, što znači da šira javnost prepoznaje da je metodologija njoj korisna. I ja često o tome govorim baš u našim kočim krugovima, da ukoliko želimo zaista da pomognemo ljudima, onda treba što više da ulažamo u taj proces demokratizacije. A to znači da i kroz ovakav način, pisanjem I istupanjem u javnosti i tako dalje, objašnjavamo ljudima neke alate, pa damo im mogućnost, kao i ja kroz moju knjigu sami, to da koriste ako još uvek nemaju finansijskih sredstava, da finansiraju sebi, coaching i tako dalje. I da mi jednostavno onda moramo dobro razumeti potrebe tih ljudi, koji tek kreću stazom uspeha.
Nikolina Andrić – Da, odlično, zato što si to spomenula, jer sad su i meni neke stvari jasnije, on kao znam gde sam ja tu i gde su na primer većina slušalca koji su sada sa nama, gde oni mogu da se pronađu i zato mi je jako interesantno što ti to stvarno objašnjavaš na jedan jasan, koncizan način sa primerima iz našeg svakodnevnog života, jer nam je tada mnogo bliži i nekako se mnogo lakše povezujemo. I generalno, kada sam pokrenuo vaš onlajn program, koji je još uvek u toku, takođe ćemo ga povezati na stranici, bio sam srećan, u stvari, bio sam nekako zatečena, zapravo sam bio zaista sa samim sadržajem. Sad kad kažeš da su krive promene, mislim, ne deluje mi uopšte, ni motivišuće, ni obećavajuće i ne znam šta, ali onda kad prođeš, kad te slušam, ovih pola sata koliko pričamo i koliko ćemo još pričati i sve sada vaša predavanja koja ste imali, što imate sada u Fejsbuk grupi, deluje jednostavno.
Natasa Vukmirović – Volim da kažem da je svaki lični razvoj i profesionalni razvoj i promena nije laka, ali je jednostavna. Zapravo, meni čim počnu ljudi da pričaju na takav način da komplikuju, kao da ne žele da objasne ove alate, kako to da ljudi primene, nego komplikuju da naprave neku, da tako kažem, tešku filozofiju oko toga, onda ljudi ne mogu u tome da se snađu, onda misle, a ovo su više komplikovane, neću ja time da se bavim. Upravo podržavajući taj proces demokratizacije kočinga, ja želim da ljudima objasnim, da shvate koliko je to jednostavno, jer njima će biti dovoljno teško to da primene, i da prođu kroz svoj proces promene.
Nikolina Andrić – Da, jeste. Dobro je što je tako. I još da se ne dovežemo, poradi krive promene, htela sam da pričamo i o krugu kontrole i uticaja. Ja generalno izbegavam, kao i u NLP-u, izbegavam tu terminologiju koja je dosmislena ili koja možda bude zbunjujuća itd. i kad nešto spomenem, odmah da dajemo neke konkretne primere. E pa sad možemo recimo, volimo bi da pričamo na primeru neke organizacije vremena, recimo sad neko ko želi da upiše određeni program i naravno svi se pitamo da li će imati vremena za to nešto. Hajde da vidimo kako bi taj krug kontrole i uticaja mogo da se primeni na ovom primeru.

Krug kontrole i krug uticaja

Natasa Vukmirović– To je baš interesantno, zato što će mnogi ljudi navesti upravo taj izgovor da nemaju vremena za nešto. I ja često sa svojim klientima prolazim kroz jedan proces praćenja zapravo i evaluacije, koji radimo kroz 7 ili kroz 14 dana, zavisi što više ljudi tvrde da nemaju vremena da te proces duže traje, da oni prate sve svoje aktivnosti od kada ustanu do spavanja i zapisuju sve, da bi se sami suočili s tim na što su oni zapravo potrošili svoje vreme ili ga u nešto investirali.
Često se dešava zapravo da imaju onako velike blokove vremena kad su na primjer gledali televiziju, a nisu opšte bili svesni toga. Ma ja samo pogledam neku tamo interesantnu seriju, malo da se opustim, idem dalje, nisu opšte bili svesni, nema da na televiziji danas ljudi koriste i druge kanale, ne znam, gledaju videa na TikToku i tako dalje, da nisu ni primetili da su še sati u komadu, na primjer, proveli u sto. I to je jako važno da ljudi osveste. Također koliko je bilo razgovora koji su im bili korisni za nešto, nema veze da li im je bilo korisno, prijatno su proveli vreme, ili su nešto novo naučili, ili su negovali odnos s nekom osobom, ili je to, da kažem, neki razgovor, a ti razgovora više ne znamo, zašto s nekim gubimo toliko vremena i tako dalje. Tako da, to je nešto da kažem što ljudima puno može da pomogne, prvo da osveste kako oni provode svoje vreme, jer za efikasno upravljanje vremena, zaista je važno da krenemo od svojih misli i to je ono što je, da kažem, taj najmanji krug u krugu kontrole.

Šta je tačno pod mojom kontrolom?

Jeste vreme informacija, ali se ljudi i dalje čude da su naše misli pod našom kontrolom, odnosno da mi upravljamo njima. Da li ću ja sebi dozvoliti da ono što najkad nazivamo kao metaforom unutrašnji kritičar, da non stop ponavlja jednote isto i da provodim sate i sate malo vožavajući sebe, ili ću ja da kažem, dobro, ok, dosta je bilo, ima baš u mojej knjizi ti neki stoperi se zovu, znači vežbe neke, kako možemo tu ruminaciju da zaustavimo.
i da se posvetim nekim mislima kojima ja želim da upravljam. To je ono što je pod mojom kontrolom. Potom, način na koji komuniciram. Znaš, meni se nekad dešavalo da posle tvoje škole dođu na coaching neke tvoje dukantkinje i onda mi kažu, slušaj, ja nikako ne mogu da objasnim ovim mojima kad radim da moraju da me ostave na miru.
A onda je bilo, da kažem, znate, isprobali su razne strategije. Šta se desilo, da su te žene često, kako kažete, bile mirne, ali su često bile mirne jer su imale pasivan način komunikacije. To znači da se nisu asertivno, jasno i glasno zauzeli za sebe i izrazili svoje želje, potrebe i ciljeve.
Ona kaže, ja počinjem svoj dodatni posao ili svoj posao, sad mi treba dobra organizacija vremena, molim vas da me ne uznemiravate u tim periodima kada radim, tu zapravo dolazi do sukoba, jer se svi pitaju, čekajte , šta se sad desilo ovoj ženi, do sada je slušala, sad odjednom želi nešto.
Znači, to je malo, da kažem, komunikacija s neba pa u rebra, znaš. Jer mi ipak moramo da kažem nekako svoju porodicu kao jedan sistem u kojem smo mi. Pa prvo da naviknemo na to da smo mi ušli u jedan proces promena. Da ih polako navikavamo na to da mi sad asertivno komuniciramo. Da i njima pomognemo i oni da asertivnije komuniciraju.
Tako da ne bismo onda stalno bili u konfliktu ili da ne bi neko začutao u sebi, onda se mučio itd. I onda polako da se objasni, naročito i deci, zašto je to njih dobro da mama određeni period dana provodi radeći, zatvoreno u nekoj sobi i takođe da može na vrate i da nalepi na primer procesu ili bilo šta, jel tako, molim vas ne ulazite do toliko i toliko sati i tako dalje. I onda znači da mi jednostavno to objašnjavamo. Znaš, ja sad od kako sam počela kod kuće da radim, onda isto, na vrata nalepim. Jel kako drugačije misliš da neće neko da uđe, prosto ljudi mahinano se uhvate za kvaku i tako dalje.
Znam da mi kad jasno komuniciramo da sad nešto radimo, da u toj i toj prostoriji radimo, da ćemo da stavimo obaveštenje, da je to dobro iz tog i tog razloga, onda počinjamo zapravo svoju porodicu da pripremamo na to. I taj način komunikacije je također apsolutno pod mojom kontrolom.
Znate, da li ću da kažem sebi da se pripremim za taj posao, pa ću da radim efikasno, ili ću ući sa nekim crnim oblakom nad glavom, pa ću raditi potpuno neefikasno. To je takođe pod mojom kontrolom. Znaš, iako će ljudi reći, on me je razbesneo i onda nisam mogao da radim kako treba, zar ne?
Nikolina Andrić – Da, to je tipičan primer. Super.
Natasa Vukmirović – U stvari, treba razlikovati situaciju i reakciju. Situacija je da mi je neko rekao da nemaš veze sa tvojim poslom, što se često dešava početnicima, zar ne?
Normalno se dešava reakcija, jel tako? Ono što je važno da ja osvestim da je to moja reakcija i da ja uopšte nisam dužna da imam takvu reakciju, znaš, da je to navika, jel tako? Meni sad neko kaže nešto neprijatno i ja stvaram osjećaj neprijatnosti kroz različite emocije u sebi. Ali ja nisam dužna to, ja mogu da radim to.
Da uradim neke vežbe, da se oslobodim emocija, da dođem u odmereno stanje, da poboljšam fokus i da uradim veoma efikasno, na primer, 3 ili 4 sata koje sam odredio za taj dan, zar ne? Na posao. Takođe, važno je i kako provodim pauze tokom tog perioda rada, zar ne? I kako onda počnem dan, znate, godinama sam radila u medijima, na primer i to u spoljno-političkoj redakciji, i za mene je stvarno bilo jako važno da jutro, od pet ujutro, počnem recit sa čitanjem vesti iz celog sveta, različitih agencija, svetskih i tako dalje. I ja, i kad sam izašla iz tog posla, meni je ostala ta navika. I ja uopšte nisam primećivala koliko je ta navika sad meni beskorisna, nego štetna. Da ona oboji svaki moj dan.
I onda kad mi je jedan pametan čovek rekao, a šta misliš, da počneš da čitaš vesti popodne, što je za mene isto bila ogromna promena. Ja sam rekao, joj, kako ću ja do popodne da ne znam, znaš, ono, šta se dešava i to. Jer mi mislimo da moramo, znaš, sami sebi postavimo te neke zapovesti koje nam uopšte nisu potrebne, ni korisne.
Znaš, ja sam, podelila na tri dela, prvo sam prestala da slušam vesti ujutro, pa sam otkazala večernji, pa sam smanjila na samo 15 minuta. I to je to, baš sam informisana, odnosno od tih 15 minuta, kao kad sam čitala od pet ujutru. Pa, vidite, to je pod mojom kontrolom.
Neko će reći, preplavljeni smo informacijama, preplavljeni smo emocijama zbog toga, sve gluplji zbog toga, sve smo neefikasniji zbog toga, produktivnost nam pada, ne možemo da upravljamo svojim fasciklama na naš desktop itd. Apsolutno je pod našom kontrolom.
I moji stavovi. Ako shvatim da mi neki stav ne odgovara, mogu da ga promenim. Možda nije lako, ali je zapravo vrlo jednostavno, da umesto toga gajim neki drugi stav koji je meni koristan s kojim se družim. Zašto je važno da mi kao preduzetnice imamo, bez obzira što imamo i drugo mesto stanovanja i različite stilove života itd. A zašto je važno da budemo u kontaktu ili makar da pratimo jedna drugu, da uputimo pohvalu, komplement jedna drugoj.
To je jako važno, zato što onda imamo taj osjećaj da imamo nekog, da imamo svoju zajednicu. Iako mi ne živimo svi u istoj kući. I treba pronalaziti te svoje izvore gde se mi napajamo tom dobrom energijom. Samopouzdanjem, što god znači to za nekog bilo. Tako da to su te stvari koje su pod mojom kontrolom.
Postoje i stvari koje nisu potpuno pod mojom kontrolom, ali su pod mojim uticajem. Sve što sam navela će uticati na to koliko će moj klijent biti zadovoljan. Nije 100% pod mojom kontrolom, jer zavisi i od njega, zavisi i od njegove percepcije. Iz njegovih očekivanja. Ali naravno, ako radim efikasno, završim svoje zadatke na vreme, to će uticati na zadovoljstvo klijenta. To je, da kažem, razlika, šta je pod kontrolom, šta je pod uticajem.

Šta je pod mojim uticajem?

Pa ako neko, na primer, radi u firmi, pa traži unapređenje.
Upravo sam čitala statistiku o tome kako veoma mali procenat žena zapravo traži unapređenje. Znate, oni to uopšte ne saopštavaju. I kako će ih neko unaprediti? Dok su muškarci više posvećeni jasnoj komunikaciji o tome, o svom putu u karijeri. I često tada dobiju unapređenje
Kolega je fenomenalnu knjigu napisao, How women rise, kako žene zapravo napreduju. Onda on objašnjava kako je to uslovljeno načinom vaspitanja, ali i našim stavovima, uverenjima, što mi verujemo kako to treba, kakve imamo stavove, da često ženama u kompanijama je izuzetno bitno fenomenalno da sve uredno naprave i u roku, dok se muškarci više bave tim socijalnim delom, znači da se nekako upoznaju sa ljudima koji su šefovi, da ostave na njih dobar utisak i tako te stvari koje im stvaraju prohodno zapravo. I onda treba učiti iz toga, jel? Aha, okej, znači ja sam super odgovorna, ali možda nedostaju neke od mojih društvenih veština, tako da bi moja sfera uticaja zapravo bila veća. Pa, sve to znači da kada tražimo povišicu, ja mogu da je tražim, naravno da nije pod mojom kontrolom, ali je pod mojim uticajem, jer i od drugog zavisi da li će cilj biti postignut, da li je ostvaren, da li će neki problem rešiti, kakav je kvalitet odnosa poslovni ili privatni s nekim osobom, a sve je to zapravo u mojej sferi uticeje. Tu smo napravili razliku, šta je kontrola, šta je uticaj. I onda imamo još jedan kruk zabrinutosti, da je ono gde mi nemamo ni kontrolu, ni uticaj.
Često provode vreme u tom krugu briga i zato su neefikasni, zato ne mogu da ostvare svoje ciljeve. Pitaju se, avaj, da li je ovo radno mesto bezbedno za mene, pa da li ću se onda razboleti, otkud znam da ću uspeti ako počnu da se menjaju, šta će misliti o meni itd. E sad, šta je rešenje iz toga?
Kako smanjiti taj krug briga, da prvo shvatimo da u to ulažemo mnogo energije, u brige, a ne u konkretne korake, i da shvatimo da ako imamo proaktivan fokus, to znači da razmišljamo, pravimo plan i preduzeti konkretne korake, kako bismo potom proširili taj naš krug kontrole i utice, a ukoliko imamo samo reaktivni fokus, stalno kažem, eto on sigurno ni neće meni da da u napređenje ili povišicu, sigurno neće biti u stanju da ceni sve ovo koliko se ja trudim itd. onda mi zapravo smanjujemo svoj krug utice.
Nikolina Andrić – Kada radimo onlajn, tražimo klijenta ili tek počinjemo kao virtuelni asistenti, onda je taj krug zabrinutosti na početku definitivno najveći, s tim da kada shvatimo da zaista možemo mnogo da promenimo, postoje stvari na koje sami možemo uticati, kao što si pomenula.
Natasa Vukmirović– tako je, ako mi zapravo osvestimo kako provodimo svoje vreme znaš, ja mogu gledati u monitor svog kompjutera 4 sata i da ne uradim ništa konkretno od onoga sve što je pod mojom kontrolom mogu samo da odem, ne znam, da nađem neku facebook grupu i da čitam o nekim lošim iskustvima sa klijentima mogu tako da provedem 4 sata
Nikolina Andrić – tako je, i idemo na drugi kraj krive promene, zar ne?
Natasa Vukmirović – a druga jedna teorija kaže 66 dana je potrebno tako da onda ono znaš što je negde za ljude važno na početku da nema vikenda, nema praznika i da kažu čekaj meni je sad korisnije da ja dan za dano sprovodim neki svoj plan jer znaš ako ja 4 sata efekasno provedem u subotu radeći nešto
Nikolina Andrić – Tako je, idemo na drugi kraj krive promene, zar ne? U tom trenutku. Tako je, idemo na drugi kraj pogrešne promene, zar ne?
Natasa Vukmirović – profesionalnu promenu, a time u bolji kvalitet života.
Nikolina Andrić – Tako je, promena, prilagođavanje trenutnim potrebama. Odlično. Bilo mi je zaista zanimljivo i ne samo zanimljivo, već i veoma korisno i praktično. Siguran sam da je i slušaocima. Samo još jednom da ih podsetiš, kako da osvoje knjigu Kako postati sam svoj trener, trebalo bi da odgovorite na pitanje kako ste svoje znanje do sada primenjivali u praksi. I napišite svoj odgovor na stranici https://www.nikolinaandric.com/345. Najbolji odgovor nagrađujemo knjigom koja će zaista biti korisna za samo-koučing.
21 vežba. Vežbe su veoma praktične, tako da ništa nije komplikovano. Sve ima svoj red i ne samo to. Ponovo sam je uzela u ruke nakon što je, ne znam, knjiga izašla 2022. godine i jedna tema mi je bila zanimljiva, ciljevi. Znači, možete da joj se vratite u bilo kom momentu kada imate neki izazov pred sobom ili u mislima. Hvala ti, Nataša, još jednom na ovom divnom razgovoru. Zaista mi je bilo zadovoljstvo slušati te i naučiti mnogo korisnih stvari.
Natasa Vukmirović – Hvala puno, Nikolina, i želim ti puno sreće i uspeha, i u daljoj podršci naročito sa ljudima s kojima ti radeš.
Nikolina Andrić – Veliko HVALA. Vidimo se uskoro, Nataša.

Linkovi iz ove epizode:

• Natašino gostovanje 2018. godine – Kako postati osoba koja širi radost
• Natašin website
• Knjiga Kako da postanete sami svoj coach
• Facebook grupa za besplatan program – Veliki povratak sebi

Da bi osvojila popust od 200 EUR za upis na ovogodišnju VAkademiju, koja počinje 15. avgusta, odgovori na sledeće pitanje u komentarima ispod: Šta očekuješ od VAkademije, kakvu promenu u svom životu?

Dobro došli u novu epizodu podkasta Vreme je za vas. Moja današnja gošća je Slađana Savić, projektni menadžer u mojoj kompaniji, ako mogu tako da kažem, baš mi to čudno zvuči kad izgovorim u mojoj kompaniji, ali to je istina. Želela sam da sa Slaćkom pričam o tome od kud ona u celoj ovoj priči i šta za nju sve to predstavlja? Takođe ćemo se osvrnuti i na prošlogodišnju Akademiju, pričaćemo o polaznicama, ko su one bile, kakve promene im je donela ova edukacija i da vidimo šta je to što možemo da promenimo i da unapredimo. Naročito kada je u pitanju intership, odnosno, besplatna praksa koju imaju akademci u okviru edukacije, na kraju, u februaru mesecu.

Nikolina: E sad, nakon dužeg uvoda, ćao Slađana.

Slađana: Zdravo Nikolina. Hvala na pozivu.

Nikolina: Kako si?

Slađana: Odlično. Jedva sam čekala da učestvujem u ovom podkastu. Pre svega zato što je to jedan od prvih, ako ne i prvi koji sam slušala, zato što tebe obožavam, da tako kažem i rad sa tobom. A jagoda na šlagu ove naše torte je to što je ovo meni snimanje prvog podkasat i to baš kod tebe i super mi je, stvarno.

Nikolina: Ti, u suštini, nisi jedina kojoj je prvi podkast, zato što inače je podkast kao forma novijeg datuma kod nas i onda vrlo često su gosti u panici, kao “Šta treba, kako treba? Daj, nisi mi poslala link, nisi mi poslala detalje”, ovo, ono, a ja sam se već posle toliko godina, mislim 4 godine, već mi ono, kad radiš nešto stalno uđeš u fazon i više ni ne razmišljaš o tome. Ali definitivno idemo nekim redom pa bih pre svega volela da se predstaviš našim slušaocima. Ko je, u stvari, Slađana i otkud ona u preduzetništvu, pre svega?

Slađana: Pa ovako, imam dve, neke, poslovne biografije, ako mogu tako da kažem. Jedna je pre upoznavanja online mogućnosti za virtuelno poslovanje, pre toga znači, još uvek sam preduzetnica. Živim u Jagodini sa suprugom i imamo 20 godina u nazad našu firmu. Otkud? Pa, sticajem okolnosti 1992/93 znaš i sama, lude godine i ja nisam imala dovoljno dobar fokus, da tako kažem, da završim fakultet. Završila sam srednju školu, pravni smer, upisala prava. Znači, kad gledam iz ovog ugla, mislim da ništa u životu nije slučajno. Same te godine su mene, vratile svojoj kući i tu me je čekao porodični biznis, koji je tata, jedan od prvih preduzetnika, znači 1988., ja mislim, da je već započeo sa preduzetništvom i naravno, pa mogu slobodno reći da sam i rasla uz takve roditelje i nije mi to palo teško u smislu, bila sam nekako svoj na svome. To što sam ja od početka samog morala da budem magacionerka i čistačica naših objekata, to je sve meni u sklopu, da kažem, neke polazne tačke. Međutim, prosto je tata tako zahtevao da kreneš od onog najnižeg stepenika i polako, prosto da vidim i sama koliko ja mogu da pružim. Možda je cela moja ambicija bi se završila sa kasirkom. Uopšte me nije forsirao u tom nekom smislu “Ti ćeš jednog dana naslediti mene” i slično, prosto smo išli nekim tokom i kažem ti, poznaješ me i ima to zašto sam ja tu, u ovom trenutnku i ovakva kakva jesam. Kad sam upoznala tadašnjeg mog dečka, sadašnjeg supruga, posle nekoliko godina zabavljanja i od tad mi krenemo sami u preduzetništvo, otvaramo našu radnju, prvo jednu, drugu, treću. Već kod treće, ja sam uvidela da je meni potrebna i te kako malo dodatne edukacije, upisujem Biznis akademiju u tom trenutku, kao možda jednu jedinu vrstu online obuke i tu sam završila smer Menadžer prodaje. To je baš ono što je mene interesovalo, s obzirom da smo u tom trenutku imali 3 radnje, tako je nešto i bilo neophodno kako bismo mogli da uspešnije razvijamo taj biznis od kog smo i živeli. U međuvremenu su došla i dva deteta i sve je meni to bilo nekako prirodno, normalno. Evo, sad se nešto i prisećam, ja nemam tu nekih većih turbulencija koje bih mogla sad da podelim kao “Jao, desilo se ovo ili ono”, prosto sam imala svoj cilj, sve usput što je došlo je bilo normalno prihvaćeno i sa moje i sa suprugove strane. Kažem, samo mi je možda malo žao što nisam uspela ta trudnička i porodiljska, to mi je ono, znaš, državna firma pa imaš pravo na ovo, pravo na ono a meni je ono bilo, ja ti sa onim stomakom, do jedne radnje, do druge. Ne znam, deca po 2, 3 meseca, s njima u naručju, idemo, radimo. Možda bih eto tu nešto, da sam znala pa da odmaram godinu dana ali dobro. Nije se to desilo. U nekom trenutku, baš dok smo imali 3 naše radnje, to nije mali obim posla, imali smo 13 zaposlenih u tom trenutku.

Nikolina: Čekaj, radnje čega? To nisi spomenula.

Slađana: Široke potrošnje, u smislu, dva marketa i jedna proizvodnja torti, kolača, ketering, eto recimo. Ima posla. Šta god da radiš, ako želiš da ga dobro radiš, ima dosta posla. Shvatimo u tom trenutku da mi više nemamo neku našu, malte ne, ni bračni, ni društveni, ni socijalni život, porodični, da se prosto od silnih obaveza sve to svelo na, malo je došlo do prezasićenosti, mogu da kažem. I mi, uz neki naš dogovor zatvaramo jednu radnju, ostajemo na 2 radnje. Na toj lokaciji gde radnje rade jednu smenu, odnosno od 7 do 15-16h, sad to nije onako, po dogovoru, da kažem. U tom trenutku vidimo da je to to što nama odgovara u smislu da imaš slobodna popodneva, da vikendom kad ne moram, ne idem na posao. I mi smo jednostavno dostigli neku tačku “Ok, više nemamo po 25 godina, sad imamo po 35, recimo, ok, može to malo i drugačije da bude”. I mnogi su se čudili, počevši od roditelja, okoline, kao “U ovom trenutku zatvarate radnju? Ko to radi? Svi jedva čekaju da se širite, da imate što više posla, radnika…” ali veruj mi da mi je bilo, ono što se kaže, “Pa nema veze, nek bude parče hleba i šolja mleka, to je sa svim dovoljno u nekom trenutku”. Jer vidiš da ne živiš svoj život kako si ga zamislio.

Nikolina: Da, sve se svodi na posao. A pri tom i radite zajedno, to je baš ono specifična situacija. Ja to ne mogu ni da zamislim, sa mojim suprugom, pošto smo ono, prosto, nekako ne vidim da bismo mogli zajedno da radimo. Ja se sećam kad smo bili kod Dragane na edukaciji i ti si spomenula kako ne radite vikendom i kako radnje rade od 7-14h i da je to onako planski sve urađeno. Ja sam bila oduševljena zato što je to stvarno redak slučaj. Danas, u glavnom, ljudi jure za parama. Znaš ono, ako imaš 3, pa naravno da ćeš otvoriti i četvrtu ako vidiš da posao ide. A kaži mi, koje su to godine u pitanju, u smislu, godine 2000. ili već koja godina? Znaš, posle koliko vremena ste vi odlučili da ipak želite da imate i slobodno vreme a ne samo da se sve vrti oko posla?

Slađana: Da, da kažem posle nekih 13 godina rada smo mi zatvorili taj jedan objekat i nastavili sa radom 2 objekta, skraćeno radno vreme, slobodniji vikendi i šta već tu podrazumeva. Da bi još bolje od toga bilo, recimo sad nekih 2 i po godine u nazad, od kako sam ja otkrila i tebe i još bolji način za poslovanje a to je online poslovanje, ja shvatim da baš tako, da bismo možda čak, mislim da ne zvuči čudno, ali da bismo sačuvali u nekom trenutku naš brak, bukvalno jer smo previše, previše godina proveli imajući i roditeljske brige i poslovne brige i državne brige i šta već. Mnogo je. Tako da, to upoznavanje sa tobom i cela priča koja kasnije vodi, je na neki način možda spasilo i, ajde da kažem, ne spasilo ali poboljšalo moj bračni život u koji verujem i nemam sumnje u tome da muškarac i žena je ok ako se nađu da treba da rade što više mogu na svom odnosu, kako bi to zadržali, kako bi bilo lepo i jednom i drugom. Samo da se vratim, otkrijem online poslovanje i uviđam da ja mogu još malo da se distanciram od tog posla, u smislu da ne delimo više te iste probleme već da ja imam neke svoje situacije.

Nikolina: Neke svoje probleme.

Slađana: Ali meni je online poslovanje i način rada i komunikacija, ima tu i druženja, pričinjavaju stvarno veliko zadovoljstvo i ja, tako na nekim seminarima kažem “Bože, pa kako ja to nisam saznala ranije?”, ali ne možeš nešto da saznaš ranije ako ti nije suđeno da saznaš ranije.

Nikolina: Ako ti nije vreme.

Slađana: E da, prava reč. Jeste.

Nikolina: A htela sam samo još jednu stvar da te pitam u vezi toga, spomenula si da si pre jedno 2 i po godine u nazad otkrila online poslovanje. Super mi je što si ovo spomenula da ti je to bilo značajno i za brak, zato što potpuno mi je jasno kakva je mogla da bude situacija. Ali, otkud onda, kako si čula za mene? Pričaćemo o tvojoj ulozi u celoj priči oko VAkademije. Gde si ti čula za mene i kako si došla?

Slađana: Pa, što bi ti rekla, prosto sam ukucala, ne znam da li je to bilo online poslovanje, predpostavljam da je tako nešto jer su i Biznis Akademija na neki način smo radili online i čuješ jednu informaciju, drugu. Ja mislim da čak i na akademiji, kad smo imali neke ispite uživo, da sam i tad čula od tadašnjih kolega koji su možda bili kroz neku godinu napredniji po tom pitanju od mene, da su čak i spominjali tvoje ime ali da ja to sam tek, ono, shvatila možda godinu dana ili 2 da sam čula za tvoje ime. Dve i po godine da kažem da sam već u tome, u poslu i normalno radim na sebi i uvek treba raditi na sebi kolko god godina treba u tom nekom poslu. Ali, recimo, unazad 5 godina ja znam da ti postojiš, ako ćemo tako. Pa znaš ono, prve 2-3 godine dok se odlučiš da negde odeš, da pošalješ neki upit, da budeš na nekom newsletter-u ili šta već, znaš prosto moram da prikupim dovoljno informacija da vidim da to jeste to što mene interesuje. I fizički susret je bio na tvojoj radionici u Beogradu, to je zanimljivo da kažem. Vidiš kako ti vučeš sad na neku čudnu energiju. Tad sam se upoznala sa divnim devojkama Oliverom, Marinom i Bubicom i mi i dan danas razmenjujemo poruke. Ove naše devojke sa VAkademije isto. Ti i ja smo od neke, ne znam kakve tačke došle do jedne divne saradnje. Mislim, ima nešto tu. Možda je do tebe?

Nikolina: Jel znaš da sam još zaboravila  da te pitam? Ja se uvek setim tako iz… Često dobijem kompliment da sam dobar voditelj, odnosno, voditeljka ako ćemo sad rodno i ostalo. Uglavnom, mislim da je to samo zbog toga što pažljivo slušam šta priča moj sagovornik, odnosno, sagovornica. E sad, jedna stvar koju sam previdela da pitam, a vezano je za tvoju odluku da krećeš online, ondosno, da se upoznaješ sa online svetom, da li se sećaš tog nekog momenta kada si to saopštila suprugu i kako je on reagovao na sve to? Mislim, znaš ono, sad odjednom posle 15 godina, 20 godina svega zajedno, ono sve, sve, sve radite i sad ti kao njemu kažeš “E, znaš šta, meni treba neka promena.”. Kako je on reagovao na to?

Slađana: Pa, dobro, nisam tako rekla, “Dođi da ti kažem nešto”. Već sam malo iskoristila tu žensku domišljatost pa sam ja to pripremala možda godinu dana teren, da i same radnike sam u na neki način obučavala ka tom cilju da budu što samostalniji u donošenju odluka. Što se tiče njega, uzimala sam češće slobodne dane, produžene vikende, nisam se javljala na telefon kad su me zvali iz radnji. Prosto sam tako nekako mesecima usmeravala pažnju tj. skretala pažnju na njega i na ekipu unutar naše firme. Tako da to u ovom trenutku, ja sama mogu da odem ne znam gde, sem što se volimo i poštujemo kao saradnici i kao kolege, mislim da mogu da odem bilo gde da to nema veze sa njima. To je sad, ima stalnu ekipu i ima ekipica koja se menja, što ja kažem, stalno dvoje, troje idu-dođu ali imam njih četvoro koji su mi stub cele ove priče i to mi je veliki oslonac.

Nikolina: Da, ali to jeste poenta priče. Ja baš čitam sada Mit o preduzetništvu, to sam ti spomenula i vraćam se 100 puta na tu knjigu, poenta priče jeste da ti napraviš neki posao koji će moći da funkcioniše bez tebe. Jer ako ti si poptuno vezana za posao, ti u stvari imaš samo radno mesto, sama si sebi šef, odnosno, ja pričam sad iz svog ugla, još uvek je to tako, ali sve dok mi ne možemo da odemo na nedelju, dve, mesec dana a da posao funkcioniše, znači da ne stane, mi nemamo biznis nego imamo radno mesto. Tako da, to mi je bilo jedan veliki šamar, kad skontaš u stvari, ok, ajde kao radiš ili, nebitno, mnogi slušaoci su zaposleni, da li imaju stalno ili, nebitno, na određeno, nije važno, ali stalno pričamo o tome, kao, ti si sam svoj šef, freelancet, virtuelni asistent. Jeste, ali ti opet si odgovoran u smislu, to ti je što ti je. Nije isto raditi za nekog i biti sam svoj šef i nije isto imati svoj biznis. Stvarno, sad tek u stvari negde pravim tu razliku. Nije naša današnja tema, ali eto, čisto mi je palo na pamet. Ajde sad da pređemo na tvoju ulogu u okviru VAkademije. Ja sam te nazvala Projektnim menadžerom, u stvari, prvo smo bile, kao ti ćeš biti Comunity menadžer za FaceBook grupu. To je bila glavna tvoja uloga zato što, ajde ja ću sad da ispričam moj deo priče, zato što sam ja u Akademiji 2019. godine sam shvatila da sam previše opterećena sa kompletnim procesom. Znači, em radim edukaciju, em imam snimke, em pravim tutorijale, sve ažuriram, šaljem mailove, u grupi sam i to mi je bilo previše. I onda sam shvatila u jednom momentu, ne samo da sam ja sama shvatila nego su i devojke koje su bile polaznice te godine, mi rekle da im nedostaje nešto, odnosno, u nekim određenim momentima, mi recimo imamo sad jednom nedeljno lajvove i to je, one znaju da sam tu sat, dva, tri, koliko god treba da odgovorim na sva pitanja koje imaju, ali nisam mogla da se obavežem da ću biti svaki dan u FaceBook grupi, pošto imamo i privatnu FaceBook grupu za sve polaznike, odnosno, za polaznike VAkademije. Ti si u stvari bila jedna od polaznica 2019. godine, da, to smo propustili da kažemo, ali ja sam se u stvari jako plašila kako će ljudi da reaguju. Znaš kao, sad ti kupiš tamo, nebitno, neka Jelena uplati akademiju, znači online program i odjednom se ne pojavljuje Nikolina u toj FaceBook grupi nego neka Slađana. I meni je to stalno bilo, kako će oni reagovati na to. Znaš, ja sam bila svesna da meni treba pomoć i da treba da angažujem nekog ko će dovoljno moći da ih motiviše i da im da podršku, s tim da sam ja na početku mislila da će to biti više tehničke prirode, ispostavilo se potpuno nešto drugo i o tome ćemo. Kako je to za tebe išlo? Baš me interesuje kako si ti shvatila taj moj poziv i tu svoju ulogu?

Slađana: Da, dobro. Dobra ti je priča. Ok. Kao što je Nikolina rekla, cela naša saradnja poslovna je počela tako što sam ja od nje dobila taj posao Comunity menadžera FaceBook grupe polaznica Akademije. I tako je meni Nikolina napisala u Trello, ok, zadaci Comunity menadžera, tehnička podrška, moralna podrška, poneke administrativne poslove si tu nabrajala, neke 2, 3 stvari i ja mislim da je to to. Juhu, super, mogu ja to. Ovim hoću da kažem da, obraćam se direktno možda budućim polaznicama, prošlim polaznicama, u opšte ljudima koji u nekom trenutku kaži “Jao, nemam inspiraciju, nemam šta da radim” ili “Nemam dovoljno posla kod tog nekog poslodavca” ili šta god. A da ne zvuči sad ne znam kako. Prosto sam nekom svojom proaktivnošću inicirala da dođe do toga da se moj posao ne završi sa Comunity menadžerom, kao što sam pričala ono 90 i neke, da ne budem samo kasirka u tatinoj radnji, već sam ja videla kao preduzetnica… Znaš, to mi se sviđa, čula sam na nekom govoru u smislu, preduzetnici imaju 3 oka, jedno je menadžersko koje posmatra na zadatke na osnovu ranijih iskustava, analitike, događaja, šta god i na osnovu toga donose zaključke za budućnost firme. Operativno oko, preduzetnik koji radi danas, ustanem, odem, zaradim 1000, 2000, 5000, vratim se, legnem da spavam, sutra opet i znači, ne postoji prekosutra, samo je danas. I preduzetničko oko koje gleda širu sliku i budućnost, otkriva nove vizije, zadatke, mogućnosti jedne kompanije, biznisa ili šta već. Meni je sve ok, šta god da nekom odgovara u tom trenutku, super. Znači, gde god da se pronađe i ja u ovom trenutku mislim da sam baš taj tip preduzetničko oko i na osnovu naše saradnje. Mislim da možeš da potvrdiš, da je bitno da je to možda jedan plus u našem odnosu što ja imam to iskustvo u preduzetništvu koje spajamo sa tvojom kompanijom, sa vizijom, plus sam i upoznata, godinama ranije se znamo, upoznata čemu stremiš, kakve su ti ciljevi, šta je možda i izvodljivo i ono što nije izvodljivo ja te teram da ga izvedeš, naravno u ograničavajućoj meri. I meni je reč poslovanja proaktivnost i to smo i sa polaznicama pričale. Ništa se ne završava na “posao nema za tebe” ili “posle će biti” ili tog tipa. Znači, uvek moraš da gledaš širu sliku, kakve se šanse stvaraju, kome možeš da se javiš, šta možeš da radiš dodatno na sebi da bi, možda nema na toj poziciji ali ne drugoj će ti se otvoriti nešto novo. Sviđa mi se ta reč proaktivnost. Otvara nova vrata, pa nek bude i u bračnom odnosu, pa nek bude i u društvenom odnosu, ako si proaktivan možeš da prodaš super vikend negde na tvoju inicijativu, okupljanje nekih drugara i tako. Tako isto i u poslu. I ta reč me vodi i vodi i vodi i neću odustati od nje jer se baš srodila sa mnom i sa mojom energijom. I želim svima da pronađu nešto od toga u sebi kako bi im, da im život bude jednostavniji i lepši. Sad da li sam odgovorila na početno pitanje, ponela me cela ta emocija tog početka u Akademiji. Pa da, rekli smo kako sam i počela i rekla sam, na neki način sam nastavila, proaktivnošću i što je jako bitno, ti si dozvolila sama i ja se na neki način i divim što si ti imala dovoljno otvorenu svest da prihvatiš i neke moje predloge i da budemo ta jedna saradnja a sve u svrsi poboljšanja tvog posla. Jer ja sam, u ovom slučaju, tvoj zaposleni. Prosto, gledam čemu ti stremiš i tako idemo, bez ikakvih ega, šta god. Ljudi sad mogu da misle da su mogo bitne face, likovi u nekim poslovima i da će posao bez njih stati a u stvari neće. I onda kao malo dignu sebe više u odnosu na posao koji rade a to je loše, tako da jednostavno, daš maksimum.

Nikolina: Jeste. To je ključna stvar koju sam htela da pomenem jer naša saradnja, odnosno, toj deo posla u okviru Akademije se nije završio time što si ti objavljivala 2 posta nedeljno u grupi, kao što je bio dogovor, jel tako? Nego si ti, u stvari, pratila šta se dešava, pratila si naravno sve sa sadržaja, modula, šta se obrađujem, itd., ali ne samo to nego si pratila kako polaznice reaguju i kako dišu, u stvari. I meni je u stvari to fascinatno što, to je ono što smo pričale, kao sad kad bi jednog dana neko drugi trebao da se bavi ovim zadatkom, odnosno, da imatu ulogu FaceBook odnosno Comunity menadžera, teško je to preneti, mislim, lako je preneti zadatke, ono kao štikliramo u Trelu kada uradimo 5 komada, ali tu ljubav koju si ti pokazala i razumevanje, samim tim što si prošla program i znala si o čemu se radi, imala si… I ne samo, ja se ne bih složila time da imaš samo preduzetničko oko nego i menadžersko. U suštini, svi mi imamo sva 3, samo jedno u nekom momentu preovladava. To je isto priča i iz ove knjige Mit o preduzetništvu. To sam ti već preporučila, obavezno to moraš da pročitaš. Poenta priče je, u stvari, sa ljubavlju odnosno pokazivanjem razumevanja mnogo toga možemo da dobijemo. I ono što je još jako važno jeste da upravo to neko razumevanje i tvoja želja da razumeš mene i to šta ja želim da uradim je meni, na neki način, dala sigurnost da, znaš ono kao, uradila si 2, 3 zadatka, aha, sad onaj četvrti ne moram da proveravam jer ta neka objava i taj neki post, mislim, ok ti si, ne samo da si preuzela inicijativu da dodaš, odnosno, da daš dodatnu vrednost nego si to radila u skladu sa svim što bih ja poželela. Mislim, to je stvarno jedna umetnost i umeće. Svako može da, kao što sam rekla, da nešto uradi i da štikliramo ali ovo je poseban neki odnos. Eto i ovom prilikom da ti se zahvalim na takvom odnosu prema poslu i prema celom ovom projektu, osnosno, saradnji. Hoćemo da pričamo sada konkretno o polaznicama i kako su, u stvari i one prihvatile, pošto si ti, uspravo, bila ta koja im je bila moralna podrška na kraju. Ja sam rekla, mislila sam na početku tehnička međutim, taj deo priče je nešto što tebi ne leži uopšte. A sa druge strane, to je nešto što ja volim i ako je to bukvalno taj operativni deo posla, ali nebitno, važno je da svako radi ono što mu najviše odgovara. I ko su polaznice ovogodišnje Akademije iz tvog ugla, kako si ih ti upoznala i koliko se, u stvari i njihov život promenio nakon ove edukacije?

Slađana: Jedva sam čekala da pređeš na polaznice jer su one svetla tačka cele ove obuke i naše saradnje. Zamisli u suprotnom da nisu bile ovakve kakve jesu, možda i naša saradnja ne bi bila ovako dobra. Prosto je sve to teklo, počevši od tebe na čelu preko mene, preko svih njih i na kraju je to ispalo super zadovoljavajuće za sve nas. Kako su me prihvatile? Pa, da ne bude da pričam u superlativu, ali ja nisam imala nikakvih neprijatnih situacija, čak šta više mislim da su one to doživele sasvim normalno, jer one nisu imale ranije iskustvo da si ti radila, kao što si radila kad sam ja bila polaznica pa si radila sa nama u grupi. Tako da je to bilo, uopšte nisam imala dvojbu da to nekom smeta. U suštini, uvek si bila na raspolaganju i devojkama kojima je bilo lično potrebna tvoja pomoć, slale su ti mail ili kakve god druge komunikacije, ti si njima odgovarala i meni je to bilo potpuno ok da se ja zaobiđem u nekom trenutku, u smislu, idem direktno kod Nikoline bez da me pitaju šta misliš da li da rešim sa tobom, da pitam Nikolinu. Znači sve što je van mojih ingirencija, znanja, iskustvava samo, ono, šaljem ali relativno malo takvih situacija da je bilo. A upravo to sam možda i negde htela da nadovežem, ego je zeznuta stvar za čoveka. Neki put ne znam ni zašto postoji ali ako imaš preveliko izražen ego i tu neku svoju veličinu onda može da dođe do sukoba, ne samo na ovom projektu nego i u životu. Ali mi nismo ovde edukatori Life style-a već nečeg drugog, ali jedna stvar, dođe ti na uvid razne situacije. U suštini, kao i u svakom poslu, nema tu sad ne znam da je nešto čudno, jao, kao, pa desilo se ovo. Pa to se dešava svima i jednostavno treba da znaš, prosto, da imaš neke veštine tako da prevaziđeš tu situaciju, da svi budu zadovoljni, nasmejani, da idemo dalje. Jer to je suština. Najlakše je da se posvađamo ili šta god. Meni je sa njima bilo super, u smislu da sam ja jedva čekala da nekom nešto treba, da smislim nedeljne motivacije ili šta mogu da im dam kao neki video kako bi dodatno radile na nečemu. Feedback je bio fantastičan, malte ne svakog dana. Ja nisam srela grupu gde više se komentarisalo, izbacivalo ili prosto ta interakcija je od samog starta. Znaš kao, ono obično biva prve dve, tri nedelje dok se ne upoznamo, mesec dana, ma ne, znači, malte ne, od trećeg dana, dobro takav je i poziv bio i sa tvoje i sa moje strane otvorenog tipa i mislim da su one to bukvalno shvatile i kad su krenule. I to je što se tiče odprilike, prihvatanje i saradnje, bilo je to i noćnih poruka i dopisivanja i edukaciono, nešto u nekom trenutku, da li oko Nove godine ili ste slavili slavu, ne mogu da se setim i rekla si na, na off-u sam 3-4 dana, please, samo da to završim, ok, sve samo malo sam više, samo ovih 4 dana izdržite molim vas, bez icidenata. I stvarno je bilo nešto, u smislu, nešto je bilo, nekoj devojci je bila potrebna pomoć, da li poslala UpWork prijavu, nešto takvog tipa, bilo je za nju veliko, nije bio problem, neć neka lepa stvar, za nju velika, htela je da je reši tad i eto šaljem poruku tad, na privatni broj. Znači, ništa Trello, ništa Messinger, već direktno, privatan broj. Znaš, to mi je veza ono “Molim te, baci pogled, recimo, bilo koje ime, pomozi, njoj sad treba, ono, dok ti dođeš za 4 dana njoj će posao otići a ona baš je želela sad da to bude završeno”. I ti ono, ok, vidim posle u FaceBook grupi, sad je to rešeno. Jao, kolko mi je bilo drago i zbog nje, vidim, one sve srećne na tu brzinu i tvog odgovora i koliko si ti njoj detalja, saveta dala, sve to kao u par poruka. Devojka je poslala, mislim da je i dobila posao, znači, e to mi je bio onako jedan trenutak, zapamtila sam da ipak nisi mogla da budeš baš full na odmoru, ali vredelo je zarad tuđe sreće.

Nikolina: Da. Ali meni je u stvari fenomenalan taj odnos koji si ti ostvarila, to je verovatno sad svojstveno i tvojoj nekoj prirodi, jel? Ali, generalno, onako, taj neki prijateljski odnos gde su one shvatile da si ti spona između mene i njih i da, ono kao, ti ćeš ih razumeti, ako treba nešto da ih poguraš i da ih proguraš i da ih zaštitiš i kao, “Nikolina će da vam kaže ali nemojte to tako da shvatite”. Meni je to bilo ono, pa ne mogu da verujem. Ali, ništa to nije bilo iza leđa nego je sve to bilo u grupi, mislim ja sam sve to videla.

Slađana: A samo da se nadovežem, ako mogu u ovom trenutku, vezano na reč koju si rekla, spona, to je da prosto, moj neki zadatak u preduzetništvu u porodičnom biznisu, ja sam, malte ne, uvek bila ta spona između naših zaposlenih i supruga. I uvek sam nagovarala da on bude figura kao što ja kažem “E, ako niste dobri, ja zovem Ljubu!”. Uvek ti je ok da možeš da se osloniš na nekog ko će biti i tvoj zaštitnik, da ne bude ja na kraju, na vrhu tog lanca. Tako da, puno godina u nazad sam spona. Bukvalno. A moji zaposleni, u stvari, moraju da budu i srećni da bi lepo radili, da bi zarađivali, da bi doprinosili toj našoj firmi a tako isto i naše polaznice treba da budu zadovoljne, srećne, da nauče što više, da se osećaju opušteno kako bi izašle iz Akademije još srećnije nego što su ušle. Mislim na neki način i to može da se kaže da je bio cilj.

Nikolina: Jeste. I stvarno imamo neverovatan feedback ove godine. Čak se i nalaze na Zoom mitinzima, sastancima, nakon što je završena akademija. I snimale su neki video gde su se samoinicijativno okupile. Stvarno fenomenalno. Ja kažem verovatno, one kažu kao nema šanse da okupimo još jednom ovakve žene na jednom mestu ali ja se nadam da to nije istina, da smo tek krenule i da sledeće, odnosno, ove godine čekamo još jednu grupu koja će biti isto tako fenomenalna. E sad, sad smo se onako baš pohvalili i pričale smo super sve nešto, neke stvari ali hajde sada za kraj, da pričamo o stvarima koje bismo trebale da unapredimo. Odnosno, kada kažem da unapredimo odmah mi je tu sinonim intership. Intership je, u stvari, jednomesečna besplatna praksa koju imaju polaznice Akademije sa našim domaćim klijentima. Znači, to su uglavnom neki klijenti, mali biznisi su u pitanju. Generalno, virtuelni asistenti se i angažuju kod malih biznisa jer neke veće kompanije, tu su i procesi i procedure kako sve to funkcioniše, ovo je vrlo jednostavno kada vlasnik biznisa, koji ima jednog ili nijednog zaposlenog, angažuje jednog asistenta. E sad, šta je fora sa intershipom? Možemo da pričamo kako je tekla naša saradnja, moja i tvoja, pričamo iz ugla klijenta i iz ugla virtuelnog asistenta, jer smo i sa njima imali okupljanje u februaru pa smo dobile ono, bukvalno, uživo feedback kako je sve to funkcionisalo. Meni je, moram priznati, ovaj intership, ovogodišnji, bio onako baš dosta naporan zato što nemamo, još uvek, sistem na mestu. Nisam ga imala ni prošle godine nego prosto, polaznice navode zadatke odnosno, poslove koje bi volele da rade i u kojoj niši, ja ih onda spajam sa klijentima iz tih niša. Znači, poenta je da pronađemo ljude koji odgovaraju međusobno da bi sve to moglo da funkcioniše. E sad, šta je problem? Problem je, u stvari, što i o tome ćemo pričati, inače i u buduće, što mi treba da edukujemo tržište klijenata. Znači, mi sada imamo asistente koji su edukovani već sad godinama u nazad, imamo bazu od 150 asistenata ali klijenti, na domaćem tržištu, još uvek nisu spremni zato što ne znaju šta sve jedan virtuelni asistent… Pre svega ne znaju šta jedan asistent može da radi. Hajde da počnemo od našeg nekog dogovora, koja je tvoja uloga u celoj priči oko intershipa?

Slađana: Misliš na ulogu između nas dve ili…?

Nikolina: Pa, mislim više onako kako si ti dolazila do klijenata, pošto si ti zaslužna za određene ljude koji su učestvovali u intershipu i kako je sve to funkcionisalo.

Slađana: Nadam se da ću odgovoriti, da će odgovor biti u pravom smeru. Ako ne, ti me slobodno prekini. Što se tiče same te teme Virtuelnih Asistenata došla sam do zaključka, nakon intershipa, da o Virtuelnim Asistentima se kod nas mnogo priča, a jako malo zna. A kad postaviš tu rečenicu onako ispred tebe, znači, sledeća logična je, ok, “A kako da popravimo to što se jako malo zna?”. E onda dolazimo, kao iskustvo imamo intership, u ovom smislu, mi smo ovo selem nas dve, imale sastanak i pričale o tome šta je bilo dobro, šta nije bilo dobro i došli smo do određenih zaključaka jer očigledno da to mnogo znači, pre svega, polaznicama. To je besplatna praksa, ljudi. Imate mesec dana izađeš sa fakulteta i ok, ti si sad inženjer elektrotehnike, izvoli mesec dana da radiš to zašta si se školovao. Pa pitanje je i da li postoji na taj način a ovo je upravo to. Završio si edukaciju, obuku, koja je trajala 4-5 meseci i sad izvoli mesec dana da primenjuješ sve to što si naučio tokom edukacije. Tako da to je njima super i puno im znači. Ali sa druge strane smo došli do te situacije da klijenti nisu dovoljno, da kažem, ta svest “Šta ću ja sa jednim virtuelnim asistentom?”. Počevši od sebe, na mojem interšipu, kad sam bila te 2019. godine, ja opet navodim to u smislu te proaktivnosti, znači Slavica, Alina fashion mislim da je firma i ako slučajno ovo sluša, naravno da ću da je pozdravim. Vidiš, zapamtila sam ženi ime i ime firme jer, ti si nama rekla intership, ona se javlja i kao “Pa ja ne znam šta bismo mi mogli da radimo”. I ja vidim, u stvari, da to nije možda najbolji odnos uspostavljen tu ali preokrećem celu tu situaciju u našu korist, ne u moju, već u našu.

Nikolina: Samo da objasnim. Samo da kažem. Pričamo o 2019. godini kada je Slađana bila polaznica Akademije i ona je učestvovala u intershipu. To je isto jako važna stvar jer ima iskustvo i sa jedne i sa druge strane.

Slađana: Upravo to. Znači, Slavica nije znala šta će sa mnom. Ja tačno sad mogu da zamislim nekog mog prijatelja koga sam preporučila za intership da on stane ovako i gleda “Aha, dobro, može” a kao nema blage veze, kao što sam ja sa Slavicom. Imale smo Zoom sastanke ili neke druge video pozive, ne sećam se, Zoom verovatno i ona kaže “Ja ne znam” pa mi onda dođemo to do kreiranja objava, “Ok, pa hajde ja tebi da istražujem modele, pa možeš da noćiš kad ideš”, ona je stalno išla nešto po Francuskoj, po Parizu, modne revije. Pa, pozakazivala sam joj neke hotele, smeštaj, prosto sam joj tražila… Ako si modni dizajner, imaš modi brend, ok, tebi trebaju materijali, modeli, lepa mesta za slikanje, dobar fotograf, dobar instagram profil, jel tako? I prosto sam joj to sve u nekoj situaciji razložila i ajmo nešto od toga. I kao, ajmo, jedan zadatak, drugi, treći, nismo mi to uradile previše, jer je prošlo 5, 6 dana dok smo uspostavile kontakt i završile smo. Ok, ja sam mogla da izađem iz programa i da kažem “Ok, prošla sam intership program, videla sam kako to izgleda”. U suprotnom, ja sam mogla da kažem “Izvini, Nikolina, meni se ona nije javila i ja njoj nisam potrebna i zdravo”. I ti imaš loš feed back, ništa ne možeš da uradiš po tom pitanju, Slavica nije ukapirala da može da joj život i posao bude produktivniji uz nečiju pomoć, ja nisam imala intership saradnju da iskoristim stečeno znanje i nikom nije dobro. Tako da, taj momenat kad čovek treba da uvidi da samo malo preklopiš ono u sebi, kao, ok, ajde malo samo….

Nikolina: Šta ja tu mogu da promenim? Šta ja tu mogu da uradim?

Slađana: Da. To je sa jedne strane, to moje iskustvo. Ovogodišnje iskustvo, ja sam pozvala moje prijatelje koje poznajem sa Instagrama, jer sam većinom na Instagramu, na profilu Slađana Savić kao biznis mentor i konsultant i volim da delim ta moja stečena znanja i malim biznisima i mladim preduzetnicima. Kad kažem malim, ne mislim po godinama već po nekom radnom iskustvu. I otud i jedna moja zajednica na Instagramu i ja sam, prosto, njima ponudila koliko je bilo sa moje strane, nekih 7, 8, ne znam, da budu učesnici. Veruj mi da sam ja pokušala da dam delimično objašnjenje, ali svako se pita “Ok, aha, šta bi mogli?”, “pa to je delegiranje isto tako kao što sam nabrajala za Slavicu”. “Aha, pa vidi stvarno, mogla bih, jao, da, da, može, pozvaću je”. Ima potencijala. Priča ima puno potencijala i sa strane Virtuelnih Asistenata i sa strane klijenata. Sa jedne strane asistenti će obezbediti materijalnu neku satisfakciju, porodica će živeti bolje, žena ne mora da putuje negde da bi radila, može da radi na sebi, da se edukuje, da ostvaruje nova prijateljstva koja, recimo u selu ili u manjem gradu neće imati. A sa druge strane, klijenti mogu takođe da imaju isti benefit, u smislu, ne moram da do 3 ujutru ganjam istraživanja za sledeću objavu ili da zakazujem vebinare, ili da se bavim MailerLiteom a nemam pojma, nisam taj tip prodaje. Evo u mom slučaju razumem neke biznis stvari ali kao “Pusti me sad sa tehničkim”. Znaš, njemu lakše sa jedne strane, ženi lakše sa druge strane ali oni svi znaju da im je neko potreban. Prosto treba da se usmere, u stvari, jedni na druge. Da se usmere jedni na druge i na pravilan način da im se predstave mogućnosti njihove dobre saradnje. Jer to je, kao kad detetu objasniš “Nemoj to zbog toga što će ti se desiti to” ili… Znaš, prosto objasni samo kako vama može biti dobro? A to objasniti nije jednokratan proces. To je višemesečni process, minimum, u ovom slučaju. I ja sam i sa tobom pričala na tu temu i ti se slažeš sa mnom, da mislim da je naša dužnost, da tako kažem, može zvučati kako god, da je dužnost da ako već znamo da tim ljudima je potrebna pomoć, kažem, klijentima, da mislim da je nekako logičan sled, da pored Akademije za Virtuelne Asistente pokušamo da edukujemo i zaposlene ljude, biznis preduzeća kako mogu da ne izgore u svojim poslovima i da propadnu posle 6 meseci, godinu dana, kad za neku sumu novca, koju sigurna sam mogu da izdvoje, da mogu da svoj biznis dižu na viši nivo. Vidiš i sama, feedback koji imam od klijenata ovogodišnjeg intershipa, pojedine žene, naše koleginice, biznis, opšte profili, su prezadovoljni, “Procvetala sam u smislu, meni je to toliko olakšalo svoj proces rada, skratilo mi je moja asistentkinja tu sad radim nešto drugo”. Mislim svesna si, sad kao pričam s tobom a u stvari treba da se okrećem slušaocima.

Nikolina: To je najbolje, spontanije je. Znaju oni, inače pričam preko mikrofona. Super. Ja te slušam isto i baš, super je što to razlažeš i analiziraš. Pričale smo. Mi smo već imale, kao što si rekla, sastanak u vezi toga. Suština priče jeste da sledeće, odnosno, ove godine 2021. ćemo malo drugačije, odnosno, malo više pažnje posvetiti intershipu, u smislu, pažnje posvetiti klijentima. Znači, mi smo kompletno fokus stavili na asistente što jeste poenta cele priče. Ja ne znam da li sam spomenula intership je u stvari je krenuo 2019. godine na predlog jedne od polaznica. To uopšte nije bila moja ideja nego je ona pitala da li postoji neka mogućnost da mi posle ove edukacije imamo neku praksu? I kao nešto, tipa, intershipa. I ja kao, baš mi je super, to smo imali 1 na 1 konsultacije na početku same Akademije i meni je to zvučalo super. Ja sam bukvalno tada, ti si bila ta generacija, bukvalno tada, znači oktobar, novembar, decembar organizovala sve kako će to da izgleda u januaru u februaru. Tako da, stalno nešto pomeramo, neke granice i unapređujemo sve, samim tim i ovaj deo koji je, na kraju krajeva, kruna cele priče. Jer u toku same Akademije polaznice imaju mogućnost da rade na realnim poslovima. Rade konkretne zadatke u različitim programima, preko 10 programa je u pitanju i neki su administrativni, neki su tehnički, neki marketinški, itd., ali imaju intervju, simulaciju ali u tih mesec dana za vreme intershipa, imaju sve u jednom. Onda imaju bukvalno mogućnost da probaju ponovo sve, da probaju sve te programe, da ponovo rade intervju sa klijentom da vide šta, kako i rade sa realnom osobom koju ne poznaju. Tako da, mislim da je jako važno da to ne ostavimo da tavori, nego da definitivno više pažnje posvetimo edukaciji klijenata i to smo se dogovorile da ćemo raditi negde tokom januara meseca, to je najblji period, znači, slanje nekih mailova itd. Videćete već kako sve to funkcioniše, klijenti, opet ćemo ih pozivati i lično, postojaće neka anketa gde će moći da se prijave da učestvuju u svemu ovom. Postoje klijenti neki koji su učestvovali 2 godine za redom i mogu opet. Eto to je super stvar, isto da naglasim. Nema ograničenja. Znaš, kao “Jednom sam bila u intershipu i ćao, više nema”. Nego prosto, to je jedno iskustvo i međusobna saradnja iz koje može da se izrodi svašta nešto. Evo, neke polaznice su počele i da rade, odnosno, angažovali su ih klijenti, tako da je to super, super stvar. Dobro.

Slađana: Sad sam se setila, naša zajednička poznanica u ovom slučaju, Dragana Tomić nešto smo isto tako pričale, sa njene strane njen feedback intershipa je u smislu, znači “Ok Dragana, Akademija, zadovoljne polaznice…”

Nikolina: Ovo je za Draganu odgovor. Sve ono što nisi smela lično da joj kažeš… šalim se, naravno.

Slađana: Ne, ne, taman posla. I sad, malte ne, ja se njoj žalim na taj proces internshipa, u smislu na klijente, na to da klijenti ne znaju da iskoriste potencijal Virtuelnog Asistenta, kako ćemo to? Već mi je panika u glavi i zašto to tako, kako to možemo da premostimo, šta treba da se uradi, kako to može za mesec dana da se sredi i ono, u njenom stilu gledamo, pa kao “Dobro Slađana, šta je, klijenti, jel? Aha, pa šta da vam kažem?”, znaš ono, kao u fazonu “baš me briga”. “Pa šta da vam kažem, klijent, to vam je sad posledica Akademije”. Mislim, da smo mislile samo na jednu stvar, tu bismo se zadržale i ok, ajmo sledeće godine opet Akademija, ali je meni to super što širimo vidike i lične i profesionalne i samog tog projekta, da kako raste projekat tako rastemo nekako i mi sa njim i to mi je , ono, bilo izjava celog ovog procesa. “To vam je posledica Akademije!”

Nikolina: Da, da, da. To je to. Dobro. Jel smo sve pokrile? Ja mislim da jesmo, da ne dužimo. Gledam ovde da budemo do sat vremena, čisto onako zbog pažnje. Mislim da smo uspele da prikažemo kako je sve to izgledalo i nije bila poenta da se mi tu hvalimo nego morale smo da ispričamo kako je sve to funkcionisalo tokom Akademije u generaciji 2020. godine. Potvrdiće vam i polaznice. U jednoj od narednih epizoda ćemo imati i isečke, odnosno, snimke njihovih feedbackova koje su stvarno fenomenalni i one su oduševljene interakcijom pre svega i podrškom koju su dobile, tako da sam ja prezadovoljna. Znam da si htela da me pitaš nešto za kraj?

Slađana: Pa dobro, interesuje me i tvoje, da kažem, na neki način… Ja sam ti rekla samo da ću ti postaviti pitanje. Pitala sam te samo da li mogu i ja tebe nešto da pitam, a u stvari, me interesuje da, eto, ostane i zabeleženo, jer meni bi bilo drago da sam na tvojem mestu u ovoj situaciji, koliko si ti u ovom slučaju ispunjena, koja ti osećanja imaš, jer pošto si shvatila, to je očigledno, da tvoja edukacija živi i nakon završene Akademije. To su sve te devojke koje te i dalje pitaju za neke savete, koje prave svoju organizaciju daljih poslova, traže neku podršku. Znaš, to nije kraj. To definitivno ne liči na kraj jedne saradnje, to je očigledno. I eto, eto volim da čujem to od tebe.

Nikolina: Ma da, definitivno nije kraj. Tek je početak. I super mi je, u stvari, taj njihov stav što i one smatraju da je ovo tek početak i što su se organizovale, što održavaju i dalje tu zajednicu. Spomenula sam Zoom sastanke koje imaju i sad posle svega i u toku same Akademije.

Slađana: Mnogo su uporne.

Nikolina: Da, to su sve povezale. Meni je to neverovatno. Ja znam da ima veze i sa njima, i sa sklopom ličnosti i sa tobom i sa mnom, sve je to jedan miks bez kog ne bi to tako bilo i želja mi je da to ponovimo i ove godine. Mi ćemo se maksimalno potruditi i Slađana i ja da i polaznice ovogodišnje Akademije dožive takav uspeh kao i ove, jer koliko njih je samo reklo da nikad nisu bile u grupi žena koje se međusobno podržavaju. Stvarno onako zvuči izlizano i otrcano sad već, ali one su to zaista doživele na svojoj koži. Bez neke konkurencije. Prosto od starta. Ja se sećam, kad su me pitali, uopšte kad smo krenula sa edukacijom, kao, zašto ja sebi stvaram konkurenciju? Meni je to bilo smešno. Kao, kakvu konkurenciju? Ima toliko ljudi, toliko poslova, toliko biznisa kojima treba pomoć da ima još 20 Nikolina i da još 50 žena to radi u Srbiji, ima mesta za sve. I stvarno, svi mi radimo na svoj način, sebi svojstven. Ali poenta priče je, u stvari, mislim da je ta zajednica ključ uspeha i ključ cele ove priče, zato što priča, kao što smo rekli, se nastavlja. Postoji i dalje grupa koja je aktivna, one dele tamo neke vebinare, neke materijale koje su pronašle…

Slađana: Poslove, oglase za poslove….

Nikolina: Sigurno je mnogo veće nego što sam mogla i da zamislim, pogotovo tamo 2016. kada sam počinjala.

Slađana: Jeste. Divno. E zadovoljna sam.

Nikolina: Super. Hvala vam još jednom što ste bili sa nama i tokom ove epizode. Ja vas pozivam, ukoliko ste zainteresovani, da i sami probate, odnosno, okusite na svojoj koži kako izgleda jedna zajednica koja podržava žene, u kojoj žene zaista napreduju i jedna drugoj pružaju ruku, koje ne smatraju da ona druga žena treba da bude iza njih i koje misle da ima mesta za sve i ima mesta i za posao i za karijeru i za porodicu i za privatan život. Ja mislim da je Akademija pravo mesto za tako nešto. I ja vas pozivam da se prijavite, da nam se pridružite i ove godine da pravimo neke nove sjajne priče.
Hvala vam još jednom i hvaal tebi Slaćka što si iskreno bez mnogo pripreme pričala sa mnom na ovu temu. Znaš da ja više volim onako spontano, i ako si to onako menadžerski pristupila da se zna tap, tap, tap, tap, tap, ali onda sam te ja malo provozala. Pogotovo volim ovaj deo privatni, znaš ono, ko si, šta si, otkud ti u celoj toj priči jer je jako važno, znaš ono kao što kažu za decu, kao 7 godina je najvažnije, tu se formira ličnost, e isto i ovo. Znači, sve što nam se dešavalo u prošlosti je i te kako vezano za ono kakve smo danas.

Slađana: Slažem se. Ja sad moram da ti se zahvalim još jednom, prošlo je i to iskustvo i ostaće mi u sećanju i naša saradnja a i moj prvi snimljen podkast. Hvala ti puno.

Nikolina: Idemo dalje. Ćao svima. Čujemo se.

 Linkovi iz ove epizode:

• Sladja Instagram
• Webinar Kako da postaneš Virtuelni Asistent u 2022. godini
• Detalji ovogodišnje VAkademije

Prvo poslušajte epizodu, a zatim učestvujte u igri. Da biste dobili mesto u ovom neverovatnom programu, na dnu ove stranica, u komentarima opišite trenutak kada ste prvi put posumnjale u izbor svoje profesije koje ste odabrale i zašto bi vam učešće u ovom projektu pomoglo?

Dobro došli u još jednu epizodu podkasta Vreme je za vas. Moja današnja gošća je Jovana Vukićević. Jovana je inženjer za primenjenu veštačku inteligenciju. Morala sam da gledam u papir da ne bih slučajno nešto pobrkala redosled reči. Možda vam zvuči rogobatno ali kada čujete njenu priču mislim da će nam svima biti malo jasnije o čemu se zapravo radi.

Nikolina: Hvala ti još jednom Jovana što si pristala da budeš moja gošća i dobro došla.

Jovana: Hvala tebi Nikolina na prilici, uopšte, da pričam o ovoj temi i drago mi je da eto imam priliku ja baš da pričam o veštačkoj inteligencijii njenoj primeni sa ženama i da saznaju nešto novo i zanimljivo, što će im možda negde i poslužiti. I da ćemo se možda i družiti na nekom od sledećih bilo kojih događaja, vezano za veštačku inteligenciu, naravno.

Nikolina: Meni, u suštini, u celom tom nazivu, ovo “primenjeno” zvuči najinteresantnije, zato što kao veštačka inteligencija ok, to su nam, ne znam, koje su nam prve asoscijacije? Ja stalno mešam veštačku inteligenciju i virtuelnu stvarnost. Uvek zamislim neke naočare, kao staviš na oči i to ti je to. Možda za početak da damo uvod, odnosno, paralelu, razliku između ova dva termina.

Jovana: Pa da. U principu, virtuelna realnost i veštačka inteligencija nemaju neke preterane veze jer virtuelna realnost je baš to što ti zamišljaš, to kad stavimo naočare i potpuno se izgubimo u nekom drugom svetu i stojimo sad u našoj sobi dnevnoj a stavimo naočare i iskusimo neki potpuno drugi svet koji, ne znam, borimo se sa zombijima, igramo igrice, doživljavamo to sve onako kao da smo direktno tamo. I to ima neverovatnu primenu. Npr. jedna od Start Up-a koje sam imala priliku u predhodnoj godini da slušam je da koriste virtuelnu realnost za dizajniranje stanova. Tako da oni stave naočare, ti uđeš u svoj stan koji želiš i ti gledaš u neki zid i sad, na tim naočarima vidiš da li hoćeš da tu bude kamin, dal hoćeš da bude slika i samo šaltaš ovako prstom šta ti se sviđa a šta ne. Onda, mapiraš to što ti se dopada i to znači da ti na licu mesta vidiš kako stvari izgledaju. Nema ono prijektuje ovaj arhitekta, onaj arhitekta, to traje godinama nego ono ti dođeš i sve izabereš, do samog detalja, do biljke koja stoji u ćošku kako će to da izgleda. Tako da virtuelna realnost ima zaista neverovatne primene u industrijama kao što je dizajn enterijera. Sa druge strane, veštačka inteligencija je podoblast računarstva i ja volim da krenem sa te strane, od same definicije koju, kada ukucaš na Vikipediji, ti vidiš da piše da je ona, tj. njen cilj je da se razvije softverski program koji omogućuje računarima da se ponašaju na način koji se okarakteriše inteligentno. To sad kad ja pročitam to ti ne znači ništa, realno. Ali eto da uzmemo na primeru, da imamo cene stanova u Novom Sadu. I sad imaš bazu podataka u kojoj ti imaš predhodnih 10 godina kako su se te cene kretale, kad su rasle, kad su padale i u sve to, pojedine neke segmente šta je to bilo što se te godine, kad je cena stanova pala, šta se desilo. Da li su se izgradili novi putevi, novi mostovi, kakva je bila stopa gradnje, da li manje, da li više i onda to sve spakujemo zajedno u jednu bazu podataka koju ubacimo u taj naš program i onda ona, na osnovu svih tih podataka zaključi, odnosno, predvidi kako će se te cene stanova ponašati u narednih 5 ili 10godina. I onda ti kupiš stan kad je najjeftiniji i uložiš, ako si investitor u izgradnju i nove zgrade kada znaš da će biti najjeftinije pa je prodaš kad znaš da će da poraste cena, što je opet najbanalniji primer ali opet i ono zaista u industriji koja je sad svima interesantna kada se i stanovi i vikendice prodaju usled cele ove situacije više nego predhodnih godina i opet su cene porasle. Mislim, ima primenu a možda i ne razmišljamo o tome da eto tu može da se primeni i da u opšte, veštačka inteligencija  i kao neki imaginarni pojam može da ima veze sa nečim što je kao prodaja nekretnina.

Nikolina: Da. Odličan primer si navela prvo za virtuelnu realnost. Mi smo sada u fazi renoviranja, arhitekte i ostalog tako da sam sve ovo kao “O, kako bi to bilo dobro da imamo i tu mogućnost!”. Ali i s druge strane super mi je što si navela ovako neke konkretne životne primere jer svi mi zamišljamo samo neke robote koji, ne znam šta, idu, dižu noge i ruke i kao govore neke reči. Mislim, znaš ono, kao uvek imaš te neke slike iz filmova. Ali suština u stvari jeste u primeni i meni to deluje kao neki mozak koji može da predvidi stvari. Ali, ti mu daješ u stvari, sve te informacije, jel tako?

Jovana: Pa tako je. Najteži zadatak zapravo u celom tom procesu, odnosno, najduži jeste formiranje tih baza podataka. To traje od nekoliko meseci do nekoliko godina. Prosto, jer za određenu stopu procenta predviđanja koje treba da bude zaista u nekim slučajevima u procenat tačna, npr. u medicini bi bilo najbolje da je 100% tačno predviđanje, ali za takav procenat tačnosti zaista baza podataka mora da bude detaljna i mora da se uzme milion nekih parametara u obzir i da se ona sastoji od desetina hiljada miliona podataka, u krajnjem slučaju i da bi ona u opšte mogla da funkcioniše i da zaključuje kao što čovek. Kao što mi sad ono i sve što učimo, razmišljamo, sve što vidimo, na isti takav način kao što mi skupljamo te informacije i mi zaključujemo o nekim stvarima, na isti takav način bi trebalo da zaključuje, odnosno ne trebalo već i zaključuje sam naš algoritam, koji funkcioniše po principu veštačke inteligencije ili mašinskog učenja.

Nikolina: Skoro sam objavljivala nešto na instagramu, između ostalog bila je, mislim da je naslov bio 5 najtraženijih oblasti za zapošljavanje u 2021. i naravno, između ostalog je tu bila i veštačka inteligencija i ja sam se odmah setila tebe. Nas dve smo se upoznale pa pre 3 godine, ja mislim, 2018., ako smo dobro izračunale pre nego što smo krenule da snimamo, na jednoj radionici u Novom Sadu. I ja se sećam da je i tada voditeljka, odnosno predavač na radionici rekla kako je super u stvari što ti rušiš tu barijeru odnosno taj način razmišljanja da sad neko ko je ženskog pola, može da se bavi tako nekih tehničkim, inženjerskim stvarima, pogotovo kada je u pitanju veštačka inteligencija. Nismo pričale o tome šta je to što si ti završila i otkud u opšte interesovanje za ovu oblast?

Jovana: Da. Pa evo da krenemo prvo od te radionice. To je meni bilo isto jedna od anegdota koju pamtim kada je ta, ja mislim da se Elizabeta zove predavač, kada je, sećam se primera kad je bilo… Naravno, ja sam to shvatila kao dobru stranu, kad je rekla “Eto nisu svi programeri sa brkovima i sa naočarima i sa pivom u ruci”. To je bilo onako… Mislim, ja kao, nasmejala sam se i sećam se da je bilo… Baš zato sam i zapamtila što je bilo tako slikovito. A, moj put u celoj ovoj priči kreće, ja mislim, negde krajem srednje škole kada sam se i odlučila da upišem biomedicinsko inženjerstvo, a odlučila sam se jer sam u srednjoj školi…Srednju školu sam inače upisala kao neko ko i u osnovoj stvarno nije znao čime da se bavi. To je ono, kad saznaš kad si mali šta je astronaut pa ti bi da budeš astronaut, pa onda saznaš, ne znam ni ja, voliš da sadiš cveće pa bi ti i cveće. Mislim, od banalnih stvari do dosta ozbiljnih tema. I meni je gimnazija dala širinu da za 4 godine opet, to je iz moje perspektive tada, imam vremena da smislim šta ću i kako ću. I onda je došla 3. i 4. godina kada ja i dalje sam bila onako u nekom rebusu sama sa sobom šta hoću i šta neću, jer sam iz porodice u kojoj su većniski, mislim i otac i majka su mi lekari tako da su oni iz medicinske struke i onda tu negde, samom tim te to usmerava ka tome, ka medicini. Međutim, ja nešto nisam bila rada da, znala sam kolko su oni godina učili, da su oni do 50te godine supspecijalizaciju i koliko to oduzima i vremena i od porodice i od posla, negde sam ja to, I ako tad mlada, imala objektivnost neku, naravno uz njihovu pomoć, da sagledam i videla sam da je možda bolji put za mene da iskombinujem svakako medicinu, ono što ona može da ponudi i doprinesem sa svoje strane nešto a to jeste, zapravo, inženjerski taj deo koji su… Inženjeri su u medicini zapravo zaslužni za sve uređaje koji funkcioniđu u bilo kom delu, od CTA, PET skenera do EKGa, EGa, bilo koji uređaj da se koristi sada u modernoj medicini i u osnovnoj medicini, u krajnjem slučaju. To su pravili biomedicinski inženjeri. Tako da sam ja tu negde i videla neki početak svoj a kasnije tokom samog studiranja sam ušla u svet Pajton programskog jezika koji se koristi za pravljenje tih nekih programa koji funkcionišu po principu veštačke inteligencije. To je samo, znaš kao, kad zagrebeš malo u tu celu priču i vidiš šta sve može da se ponudi, onda je to, otvoriti milion mogućnosti. To ti je ono kao, ne voliš matematiku dok je ne znaš. Čim je naučiš i čim shvatiš o čemu se radi, onda daj još zadataka, daj da ide i to samo krene lavina i ta reka samo plovi. Tako da sam ja onda, iz jedne strane u drugu stranu istraživala u principu šta je to što je meni zanimljivo u celom tom procesu i veštačka inteligencija je naišla našto, kao i mašinsko učenje u opšte, kao nešto što ti ono kucaš neki kod i onda daješ neku realnu vrednost u realnom vremenu samom sebi i drugim ljudima okolo, pogotovo kad se primeni u nečemu kao što je medicina. Pošto ja tu, najviše i volim da je primenjujem jer opet imam i taj deo potrebe da ostavim neki bitniji trag u svemu ovome a gde ćeš bitnije nego u medicini.

Nikolina: Jeste. Ovo mi zvuči onako, pogotovo kada si spomenula biomedicinsko inženjerstvo, prvo mi nije bilo dobro. Kao, šta sad to znači? Ali si ti sve to lepo objasnila i mislim da nam je svima jasno. I onda si spomenula jezik Pajton jel tako? Ja znam otprilike šta sve može da bude, ali suštinski ne znam šta je. Međutim, nije ni važno, ne moramo da ulazimo baš u dubinu. Mislim da si spomenula da si radila i kao programer, jel tako? Online. Volelal bih da napravimo tu vezu, kada si završila srednju školu i upisala dalje, u kom momentu počinješ sa radom? Sa konkretnim radom. To je vrlo rano bilo, zato te pitam.

Jovana: Da, da, da. Sa 21 godinu sam ja zvanično krenula da radim u toj nekoj struci što je inženjerstvo jer to, mislim da je negde i karakteristično za ljude. Ne za inženjertsvo nego za programere. Mislim, to kada savladaš neki programski jezik ti si tu odmah u igri da krećeš da radiš jer ti imaš neki kao zanat u rukama koji ti možeš nekome da nudiš kao uslugu. Tako da sam ja u tom momentu napravila, korišćenjem tog programskog jezika, jedan program. Ja sam njega nazvala Spider Woman jer sam ja, znaš ono, feminiskinja potpuno. On se bazira na tome da pretražuje sajtove i skupi sa tih sajtova informcije koje su od značaja za određeni projekat i onda to sve pakuje u jednu bazu, u neki Excel fajl i onda taj program mašinskog učenja sa druge strane koristi tu bazu podataka da od nje uči i da predviđa nešto što je od interesa. Tako da sam ja, u tom momentu, kako sam razvijala svoje veštine i svoje znanje u tom programskom jeziku, onda sam imala nekako taj svoj proizvod koji mogu da ponudim. A u principu, ono što je svima potrebno, pogotovo što se tiče prodaje, to je ono da imaš bazu podataka . bazu klijenata koju ti možeš da kontaktiraš. Ako neko može da ti da to predviđanje kako će da se kreće i kako će da se dešava cela ta priča, ti si ona njima vredan kao dijamant. Ja sam negde to intuitivno pronašla ali opet to je bio začetak cele priče vezano za moj Start Up koji će uslediti godinu dana kasnije.

Nikolina: Mi smo se upoznale kada si ti imala prvi Start Up, jel tako?

Jovana: Tako je.

Nikolina: On se bavio čime?

Jovana: Taj Start Up se bavio upravo primenom tog programa u domenu prodaje. I on je radio na tom principu, kao što sam objasnila na početku, pravio baze podataka i zaključivao i predviđao je u kom će se smeru u određenom regionu sveta kretati određena prodaja, odnosno, kako će se firme koje će dobiti investicije, koje će u tom momentu davati više investicija‚ predviđaće kako će se cela ta priča kretati. I to je bilo onako, mogu da kažem, dosta ozbiljna igra. Mislim i milionske stvari su u pitanju i firme koje su tu i ulažu i one kojima je to bitno su dosta onako veliki igrači, tako da je cela ta priča o skupljanju tih podataka bila onako velika i mala neka greška u tom momentu da taj program nešto pogrešno uradi bi bila onako dosta riskantna, na to mislim najpre novčano. Da neko uloži, da je on predvideo nešto kao levo, to je onako dosta veliki problem. Cela priča oko tog Start Up-a se bazirala na tome. Naravno, on je i u osnovnom delu nudio i ostale usluge i customer support i e-mailing sve to kao smo mi radili ali je srž, ondosno, najveća vrednost cele te priče je bio zapravo taj program i to predviđanje koje je on radio.

Nikolina: A sam Start Up, to mi je isto interesantno da se malo vratimo kako je on krenuo. Kada je u pitanju Start Up, znači da si imala neki tim, nisi mogla sama to da radiš, pretpostavljam. Možda i ne, možda i grešim? Sad ćeš me ispraviti. Ali me zanima kako je to išlo?

Jovana: U principu, ne može to bez tima. To je de facto tako i ja sam se u tom momentu upoznala, igrom slučaja na nekim događajima, pošto sam ja veliki zagovornik posećivanja konferencija, kongresa kao i te radionice na kojima smo se upoznale, tako da sam se na taj način sa 4, nas četvoro je bilo koji smo bili začetnici te ideje i negde smo se prepoznali energetski u tom startu. Prepoznali smo da, jedna osoba radi u domenu jednog, druga osoba u domenu drugog i onda su se te stvari nadovezivale. I negde nam je logično bilo da kad imamo tu dobru energiju, da funkcionišemo dobro na startu a svi imamo neku veliku viziju gde želimo da rastemo i gde želimo da se krećemo, bilo nam je logično da to radimo zajedno. To je bilo na početku, ono, sedimo po kafićima i mozgamo “ajd ovo, ajd ono, ko može šta, ko kako šta radi”, kako to već svi Start Up-i kreću. Nije baš iz garaže ali je iz kafića. Kako to ide. I onda smo već posle par meseci mi dobili prvog klijenta i krenuli da radimo i to dosta onako ozbiljno. Iznajmili prostor, sve smo to mi u samom startu krenuli i to je, pa eto mogu da kažem neko vreme, sigurno nekih 6 meseci, 7, funkcionisalo ok. I onda nakon toga kreću već problemi. Da odmah to obrazložim i šta mislim pod tim problemima? To je ono kad, zato ja kažem, ono inicijalna ta energija i strast se vuče, pogotovo kad si mlad kao što sam ja bila u tom momentu. Ja sam čovek koji stvarno ima viziju i većinu stvari idealizuje onako taj ceo proces i kako će on da izgleda. I meni u tom momentu zaista bio potreban neko ko dovoljno ima iskustva i stručan je da sve ovo okolo, oko moje vizije, da vodi. Prosto kao svaki tim. To svaki Start Up treba da ima. Nekoga ko ima viziju i zna da gleda široku sliku, onda nekoga ko je tehnički čovek, ko je operativac, nekoga ko se bavi svakako razvitkom proizvoda i neko ko će da se bavi marketingom i ostalim stvarima. Kod nas u timu je to bio problem iz prostog razloga što smo svi bili mladi i niko tu nije znao da vodi tim kao što treba da se vodi. U samom tom startu to je glavni problem kada nastaju te svađe, nastaju razmirice, nekako se, već više u tom momentu, posle 6 meseci postalo samo problematično. Mislim, većinom smo se samo svađali jer neko nije zadovoljan jednim delom, neko nije zadovoljan drugim delom a u principu bez vođe koji zna da vodi 4 osobe, i da su 2 osobe, teško to da može da funkcioniše. Koliko god da smo mi stvarno imali potencijala i cela ta priča je zaista bila velika ali mislim da, prava odluka je bila u tom mometnu… Mislim, trajali smo nekih godinu i po dana, u tom sastavu i nakon toga smo rešili da je ok da prekinemo. Ja najpre iz svoje perspektive, zato što proizvod koji sam napravila je više se bavio samim brojkama nego nečim čime sam ja, zapravo, želela da radim i nisam imala tu satisfakciju u nekom momentu. Previše mi je bilo problema. I ja iz svoje perspektive, imam 22 godine u tom momentu, kada smo se razilazili i znala sam da može bolje i može drugačije. I nemam taj problem da kažem ok, dala sam godinu i po dana na to, nije prošlo, ne pronalazim se u tom okruženju, mi kao ljudi ne funkcionišemo kako treba da funkcionišemo i to je to. Čist raskid. Što je i dobra stvar.

Nikolina: Pa jeste. Nekad je bolje da se raskrsti sa stvarima dok je još vreme, kad god to bilo. U suštini nikad nije kasno. Ali, svakako je to jedno veliko iskustvo bilo kako za tebe tako i za sve ostale članove. I super je što si to sad spomenula jer retko imamo priliku da u podkastu pričam sa nekim ko je imao svoj Start Up  i ne samo jedan nego više, pa mi je onda to onako vrlo interesantno i iskustveno. Vidiš, u stvari, da sve to, mislim, svašta može da se desi, možeš nekad, kao što si sama rekla, vi ste se poklopili energetski i sve je to super funkcionisalo do određenog momenta, kada vam je ipak trebalo to, možda, malo više sistematski da se uradi i kao što si sama rekla, da imate vođu. Ali opet, sa druge strane, ja verujem da u sledećem Star Up-u koji si pokrenula si svo to neko iskustvo koje si naučila, primenila.

Jovana: Pa, tako je. Sad, najiskrenija da budem, taj Start Up sad kojeg ti pominješ jeste idejno nastao 2019. godine kada sam se ja osetila spremno da ponovo krenem u preduzetničke vode. Ali opet ne toliko. To je bilo, znaš ono, imam ideju, ja sam napravila spisak od 17 ideja koje ja planiram da razrađujem jer sam taj tip, ja imam ideja  i inovacija u svakom aspektu svih svojih interesovanja ali ova ideja je bilo nešto što mene stvarno radi. I znala sam da, ako mene radi onda će raditi i sve druge ljude a van toga mislim da je nešto što je problem koji ona rešava. U tom momentu sam stala i rekla ok. To baš što si ti rekla. Znači, problem je nastao iz prostog razloga što se kao ljudi nismo pogodili. A inicijalni moj razlog zašto preduzetništvo jeste moj izbor i moj put jeste što ja stavrno ne mogu da funkcionišem sa bilo kim. Ja to kažem najiskrenije. Ja sam čovek koji hoće da izabere ljude sa kojima će raditi jer nemoguće mi je da svaki dan treba da radim sa nekim ko me nervira. Znaš ono, neko te nervira i ti sad svaki posao da mi radimo za nas, ja bih rekla “Ok, super je, ne mogu, evo ti sve te pare, džaba”. Znači to je to. Ja sam takav tip i to je moj put. Mislim, videćemo sad kako će se pokazati dalje ali sam rešila da je to nešto ka čemu idem. I svakako sam u tom momentu rešila da sestra, koja mi se bavi svi tim administracijama i finansijama, da mi ona radi taj finansijki deo. Za sve ove ostale delove sam našla čoveka za koji znam iskustveno, da je radio na marketingu kako treba. Sa druge strane, da sam našla operativca o kojima smo pričali, kao što smo pričali da to mora da postoj da je neko ima iskustva u radu Start Up-a i zna šta je to, kako treba da se poslaže jedan tim, jer ja, koliko god da se trudim da imam široko i čitam te knjige i o vođenju Start Up-a i metodologija kojima ide i uporedo, zajedno sa stručnim knjigama, radim i na tome jer znam koliko je bitno kako da se oblikuje sam proizvod. To sam baš pročitala sad skoro, kako se i kaže, ti možeš da oblikuješ proizvod kao da bude idealan kako ti misliš da bi rešio neki problem ali kad ga staviš na tržište i daš ga ljudima, ako ga nisi namestio tako da njima rešava problem na način koji je njima to potrebno, džaba si ga pravio bilo šta. I onda znam, jednostavno shvatila sam po kom principu ja treba da oblikujem celu tu priču i od samog starta, kada je sam projekat nastao sam išla na taj način “Ok, treba mi naučna zajednica, treba mi biznis, treba mi da znam sve to”, stavila na papir i krenula od nule. I zato sam sa te strane i ponosna, ok, to je moj projekat, sama sam ga napravila i sama ga radim jer u ovom momentu, i ako sad još uvek imam 25 godina, nemam ja sad ne znam koje životno iskustvo i radno iskustvo ali isto tako ga i imam. A sa druge strane sam i objektivna pa znam da za mentorstvo tražim od profesora, od predavača sa kojima sam imala priliku da sarađujem, od inženjera, mislim, vrlo sam objektivna sa te strane, ono, kad nešto znam i u momentu u kojima mi nešto mi je potrebno negde pomoć, tako da sam ovaj put od samog starta krenula objektivno i negde je krenulo i da daje rezultate cela ta priča.

Nikolina: Super. A jeste imali neku, mislim neću pričati o finansijama nego uopšteno, kao finansijski neki upliv? Da li ste konkurisali na neka sredstva? Mislim, znam da ima jako puno sad tih nekih fondova, projekata i šta ja znam.

Jovana: Da. Nismo ispričale da projekat se zove Amigdala project i on u globalu, kada bih ga opisala izgleda kao naučno-istraživački rad, što jeste problem u onom smislu kada ta naučna zajednica treba da shvati da je neki projekat koji se smatra istraživački, treba da pređe odmah u industriju. To je spoj koji ono, u principu, može da se da finansija za istraživanje, naučna zajednica će da ti da finansije za to ali nisu toliko zainteresovani za priču kada treba da se odmah krene i da se odmah daje kao proizvod. Što je negde moje insistiranje. Jer ja, napisala sam do sad u svom životu nekih desetak naučnih radova i toliko mi je sa neke strane i krivo. Ja ih napišem i oni tako stoje tamo na fakultetu i ne rade ništa. I to je neki moj problem, a ja kao, inženjer sam i trudim se da svaki od tih projekata ima neku vrednost u smislu da može da se napravi prototip i da nešto rešava. I onda mi bude žao kada neki od tih projekata, koji zaista znam da mogu da urade nešto sada, da ne dođu nikada, da ne vide svetlo dana u bilo kojoj široj zajednici osim te naučne, jer prosto, eto tako funkcioniše naučna zajednica. U ovom momentu, ja kao neko je inicijator te iste ideje i koji opet spajamo, projekat spaja psihologiju, medicinu i inženjerstvo, u tom momentu je bio interesantan i jeste interesanstan investitorima individualnim. Ja, opet, vraćam se na onu činjenicu da stvarno volim da idem i po konferencijama i kongresima, imam neku tu povezanost, taj networking koji ja jako volim i opet, tu sam stekla kontakte i ljude koji znaju da prepoznaju dobru ideju i spremni su da u nju ulažu što je negde najbitnije ako ste inicijator neke ideje. Tako da, sa te strane ja nisam još uvek išla na bilo koji inovacioni fond, zato što sam htela da ovo uradim sama i da vidim kako to ide, jer mislim da može na taj način i opet nije standardno i nije tipično. Evo, danas sam baš pričala sa nekom omladinskom organizacijom, pošto se projekat između ostalih i bavi mladima, o tome, kakav je uopšte i ukoliko postoji Start Up-a koji su iz tog naučno-istraživačkog rada prešli u Start Up. Jako mali broj. I oni, npr. ne znam da li znaju 2 da nabroje, da su prešli baš tu barijeru. Tako da je opet, inat tu u meni proradi i kaže “Aha, to je to. Sad ćemo mi da krenemo i sad će to da bude stvar na kojoj ja radim”. I zaista, mislim da su mi to moji najbliži rekli kao, “Vidi se, kad se probudiš ujutru, da je to stvar za koju goriš”, što odmah daje neko poverenje i njima i meni i ljudima koji rade sa mnom.

Nikolina: Naravno. To je najvažnija stvar u celoj priči. Samim tim, način na koji pričaš o tome je dovoljno da zaključimo, ja i slušaoci, koliko je to tebi važno. A volela  bih da malo detaljnije pričamo o projektu. Šta u stvari je on, čime se bavi i otkud naziv? Jel ima neku metaforu ili…? Šta je u pitanju?

Jovana: Da, da, Amigdala. Projekat se zove baš Amigdala zato što se deo mozga, koji je vezan za emocionalno rezonovanje informacija, odnosno, mi kada skupljamo informacije sa naših čula, kao vidimo nešto, iskusimo nešto, u nekom smo okruženju koje nam prija, taj deo mozga koji, izgleda u obliku badema, malog bademčića, nalazi se sa obe strane mozga i do njega sva ta iskustva dolaze i u zavisnosti od emocije koju ta iskustva izazivaju, on aktivira sav ostali deo mozga. I to je razlog zbog kog je projekat  na tak način, zato što se bavi zadovoljstvom svake od osoba koja učestvuje z projektu. Jedino merilo koje će se meriti na samom kraju sve oko tog projekta i svakog učesnika će biti koliko mu je ta amigdala aktivna i koliko je centara u mozgu ona aktivirala. Pa samim tim će se meriti i zadovoljstvo samog učesnika. Sa druge strane, nismo ispričali čime se bavi. Znači, primenjuje psihologiju, medicinu i inženjerstvo a sam cilj ovog projekta jeste da primenjuje medicinske i biomedicinske instrumente, odnosno, da analizira sam fiziološki odgovor čoveka tokom aktivnosti koje će on da obavlja a koje ćemo mi formirati kombinacijom psiholoških testova i radnim iskustvom u realnom vremenu. Svakako, on će da kobuinuje i mašinsko učenje o kome smo pričali, što je neki od mojih, zaključili smo dosta dobrih hobija i mog zanimanja. A, zapravo za cilj svega ovoga jeste da predstavlja neki novi nivo testa orijentacije, odnosno, testa sklonosti. I ne znam, da li si ti imala priliku da radiš taj test sklonosti u srednjoj školi kao tih završnih godina srednje škole?

Nikolina: Radili smo, da. Imali smo nešto, ne znam ni ja tačno dal nam je bio pedagog pa kao ceo razred je radio, ali nešto se ne sećam nekih konkretnih pitanja. Bilo je tu nešto, nekako mi je više u sećanju ostao neki online što sam radila.

Jovana: Da, pa to verovatno ono kasnije, kao ispituješ sam sebe. Ja bih se sad osvrnula na to zašto sam ja u opšte, zašto mi je bitan taj projekat? Ja, kao neko ko, ja zaista radim u struci inženjera, sad već 4 godine aktivno ali još uvek nisam diplomirala. Ostalo mi je još par ispita da to finiširam i nadam se za par meseci da će i to da dođe na red. Ali sam u nekom, ja to povezujem sa onim kao što je Njutn gledao kad je jabuka njemu pala na glavu i zaključio je kako gravitacija funkcioniše, da ona uopšte postoji. To je onaj momenat koji ja bar mislim da je, većina nauke i suština nauke je nastala tako što smo mi posmatrali naše okruženje i analizirali to što vidimo. Znaš ono, zašto je ta jabuka pala? Nekome je pala na glavu i samo ju je šutnuo u stranu i baš ga briga, ide dalje, mora da radi nešto. Njutn je stao i razmišljao je o tome. Na taj način sam i ja bila okružena ektremno velikim brojem ljudi koji, sa jedne strane, rade sad neki posao jer svakako moraju da zarade neki novac, moraju da žive od nečega ali su teško nezadovoljni time. A opet, ne znaju, šta sad to mogu da promene jer  svi kažu “Ok, ajd ti, tu je novac, tu treba da kreneš”. I onda kao, sa druge strane, ti kao neko ko nema veze sa IT-jem možda uopšte nisi za to. To treba neko da sedne sa tobom i da kaže, ok, to podrazumeva to, to i to. TI ako si ceo život studirao pravo i nešto si učio npr. bubao na pamet, ti sad dođeš i da potpuno resetuješ mozak koji treba da funkcioniše i da zaključuje na drugačiji način, jednostavno biće ti teško. I možda to i nije tvoj put. Sa druge strane, taj period srednje škole i kada se rade ti testovi sklonosti, to su testovi, evo ja se sećam, ja sam na njima dobila 50-50 da treba da bavimse tehnologijom i 50% umetnosti i sa treće strane, ne znam koji procenat je bio sporta. Jer su tako koncipirana pitanja da te samo navode, znaš ono, lepše ti zvuči da izmisliš nešto i da budeš nobelovac nego da, eto, ja ću sada da zidam zgradu. Ako te neko tako pita, normalno je da ćeš reći nešto, “Evo ja bih da sedim u kancelariji i da pijuckam kafu i da mi je super”. Mislim da to nije dobar izbor i da ti sa 18 godina kada biraš svoje zanimanje i svoj fakultet, kao što sam ja, ono, treba da izaberem a ne znam šta ću. I da je to, zaista, dosta nerealna momenat da se izbor napravi a opet, ako postoji tehnologija koja tu može da pomogne onda je to nešto što, ne vidim zašto ne bismo uradili. Tu se negde javila i moja potreba da svakako sa znanjem većim koje sam stekla o samim medicinskim uređajima, što i jeste moj fakultet, da ja vidim kako ja to mogu da primenim na konkretan taj slučaj nezadovoljstva ljudi koji su upisali fakultet i studiraju 100 godina jer ne mogu, preko glave im je svega i ne znaju šta će, a sa druge strane ako i nešto rade onda je to fizički posao da nađu neki da zarade za džeparac, pa onda se opet tu ne pronalaze i onda se tu vrtiš, vrtiš, vrtiš. Ili svakako, ako si eto, npr. i da si mama koja sedi kući sa decom i voli da bude sa njima i sad napravi pauzu od posla 10 godina, izađeš uopšte iz priče industiji i ti stvarno ono, objektivno, ne možeš da znaš u čemu bi ti bila dobra. Kao sad sve hoćeš da kreneš, od čega da krenem? Znaš ono, ne znam. Ima tu milion kurseva, online, to te sve kao bombarduju, sedi kući, istraži, imate te internete, pa ono snađi se sam, klinci ste, mladi ste ili niste mladi ali sad je, kao, sve to besplatno, mislim, većina sadržaja ali nije to tako lako. Iz tog razloga, ceo projekat je okrenut tome da ispituje fiziološki odgovor osobe u odnosu na iskustvo koje on sad ima. Npr. mi stavimo ekipu ljudi da rade i organizuju neki događaj. Skupimo ih na jedno mesto i u tom momentu, tu će ono kao raditi intervju za posao, neko će da bude vođa, neko će samo da ćuti, neko će da sedi da zapisuje, neko da dođe i da crta, neko će biti ono anksiozan “Bože, svašta, šta ja radim sa ovim ljudima i zašto se meni ovo dešava?” i sve te stvari, to su nešto fizički što ti vidiš kako se mere na tim intervjuima za posao u stvari, to je nešto subjektivno, merljivo po ponašanju i po nekim grimasama. To se vidi, te reakcije. Momenat u kom se meri fiziološki odgovor je nešto što ti ne možeš da lažiraš. Ti ne možeš da lažiraš kako će da reaguje tvoj mozak u toj situaciji, koji će deo tog mozga da se aktivira. Ne možeš da reaguješ na to dal će tebi odjednom srce da počne da lupa, dal će tebi pritisak da skoči, da li će tu da se dešava milion nekih automatskih radnji u tvom organizmu, koji npr. mogu da se izmere medicinskim uređajem i samim tim da nama daju bitne informacije o tome da li je ta opšta situacija za tebe bila onako dobra, da ti goriš, da ti sad treba da se baviš takvim poslom ili jednostavno tebi potpuno druga dinamika posla prija i tu se kod tebe, znaš, sve to nešto što je merljivo sa tim aparatima, što mi mapiramo, uzimamo te informacije i na osnovu svih njih zajedno sa razgovorom sa psihologom i zajedno sa tim programom predviđanja koji će sve te informacije da koristi, dajemo neke preporuke čime bi osoba trebala da se bavi. To je onaj momenat u kom, znaš, sve stvari mogu da se izmere. Ne postoji ništa što sad ono, ja sad sedim kući i u fazonu sam “Jao, Bože, ja volim da, ne znam, eto programiram ali sad,  da li ću se ja uklopiti, da li je to za mene?” ili znaš, “Ja volim da pišem ali da li će taj posao izgledati dobro za mene?”. Sa druge strane, isto tako i moj fokus jeste na tome da se svi ti poslovi koji se kasnije predlažu ljudima, da budu u skladu sa  vremenom. Znači da bude tu i od onoga vloger, bloger, influenser i ostalo do tradicionalno lekar, ekonomista. Sve to, kao, to je relevantno sada. Ne možemo da pričamo samo o nekim tradicionalnim poslovima kad prevazišli smo do toga. Na kraju krajeva i virtuelni asistent. To su sve zanimanja koja su svakako sada relevantna i sada bitna tako da, kad se školuješ, ti objektivno biraš fakultet u nekom momentu da bi ga izabrao jer sa 18 godina malo znaš šta treba, a na kraju krajeva i ako već radiš nešto i hteo bi da promeniš, treba ti neki merljivi dokaz da znaš da bi ti baš u tome što hoćeš da promeniš bio dobar. I to je ono što taj projekat rešava.

Nikolina: Wow. Meni ovo zvuči fenomenalno. Ja te slušam i sve ono zamišljam. U stvari, ako sam ja dobro razumela, vi ljude stavljate, koji se prijave, stavljate ih u situaciju gde oni iskustveno prolaze kroz sve to i na neki način merite, mislim to je sad moj neki zaključak, nisi ti to rekla, merite nešto što možda je i na podsvesnom nivou, jel tako? Jer, u nekim momentima, ti, ko god, ja, da sam sad u toj nekoj situaciji ne shvatam, odnosno, ne obraćam pažnju možda koliko mi to zadovoljstvo pričinjava, da li mi lupa srce ili već šta god. Te neke stvari, to mi baš onako zvuči kao onaj aparat, kako se zove, za merenje, za ispitivanje istine? Poligraf.

Jovana: Poligraf. Tako je. Neverovatno mi je i da si pomenula to, zato što je meni jedan od razloga zašto je sve ovo, cela priča je krenula jeste i samo funkcionisanje poligrafa. Poligraf i funkcioniše po tom principu što meri električnu provodnost kože, odnosno, njenu promenu samim tim što se znojne žlezde luče više kada smo pod nekim pritiskom, pod nekim stresom. To je ono, ne možeš ti da kontrolišeš. To je autonimni nervni sistem i to, znaš kao, ako ti lažeš to radi, to tamo ona strelica skače gore dole. Jedino ako nisi neki takni agent pa si, ono, vežbao, razumeš, pa onda ok, to je onda poptuno druga stvar. Ali to je najbolji primer za ovo kako ovo funkcioniše. To su stvari koje telo samo radi. Ti ne možeš da donosiš odluku, znaš ono, ja se osećam lepo u toj i toj situaciji. Mislim, ti ni ne znaš šta sve postoji, koja moguća opcija, da ti tvom telu to negde daš i staviš sebe u tu situaciju i samo ga osluškuješ. Mi bukvalno, kao, staneš, pogledaš, „Aha moj mozak sija u ovom delu, totalno je srećan kada se nađem u toj i toj situaciji“ i psiholog sedne i uz, svakako, razgovor sa njim, kaže ti “Ok, taj, taj i taj posao je za tebe zbog toga, toga i toga”. I sve to mora da se poredi sa ljudima koji već taj posao rade. Mi svakako moramo da uradimo istrraživanja svih tih sposobnosti i aktivnosti kod ljudi koji se već svim tim poslovima bave da bismo imali neki reper sa čim ćemo da poredimo. Tako da je to ozbiljno predznanje svih tih programa u koji se ulazi i ozbiljni zaključci koji će on kasnije da daje.

Nikolina: Da. Kad si spomenula kao da imaš uvid, ne znam, lampice i već kako to izgleda u backendu, nije ni važno, palo mi je na pamet, to ti je ono kao da se izmestiš iz svog tela i kao vidiš, u stvari, šta je to, gde je to na šta treba da obratiš pažnju. I super je što mi nekad nismo sposobni da artikulišemo osećanje, da li je to to ili nije to. Tako da, stvarno je fenomenalno. A koliko traje projekat, odnosno, ne projekat nego tako jedan proces?

Jovana: Pa, neka procena jeste da će trajati, u principu, 3 meseca. Prosto zbog tog momenta, mislim, treba da se nađe vreme za sve to, ne može da se svaki dan, svakako niko neće imato vremena svaki dan da dolazi na te aktivnosti i trebaće vremena da svako od učesnika ima svoje mesto i da prođe kroz svaki od ciklusa. Tako da je neka procena da će 3 meseca trajati minimum, a videćemo u svakoj interakciji, ukoliko bude potrebe za nekim ko treba da ponovi određeni ciklus ili nije još sasvim siguran da možda sam uređaj nije siguran gde da ga smesti i biće, verujem i takvih slučajeva. Opet kažem, individualno je, od osobe do osobe tako da radimo sa stvarima koje su u nekom momentu egzaktne. Zato i dajem tog prostora za malverzaciju. Znači, biće moguće minimum 3 meseca pa možda čak i više.

Nikolina: I to će biti, fizički će znači ljudi morati da dođu, jel tako? U određeni prostor. Mesto? Beograd? Novi Sad?

Jovana: Pa, za sada smo u Novom Sadu. Pošto sam ja u Novom Sadu i meni je najlakše, najiskrenije, da koordinišem sa svim tim što se dešava ovde. Što se tiče sad lokacija, to ćemo da vidimo svakako zbog kovida. Jeste nezgodno. Ja stvarno ne volim ovo sve online i meni je to, kako sad mi to da merimo. Možemo, naravno, u laboratorijama, a nešto što opet daje veliku mogućnost jesu uređaji koji su sada  napravljeni tako da mogu da se koriste u  eksternim uslovima da nisu laboratorijski, što je meni,  kao nekome ko tu radi i ko sve te signale treba da mapira, totalno otkrovljenje. Prošle nedelje je izašao novi jedan Start Up iz Beograda je izbacio novi EG, odnosno, merač električne aktivnosti mozga  koji će moći da se koristi napolju. Sad mi organizujemo neki npr. ne znam, ne možemo baš sportsku aktivnost ali svakako neku praksu koja će biti napolje i moći će, eto, čovek da stavi slušalice, ovako kao ja sada, i da na osnovu tih slušalica mi mapiramo sve te aktivnosti tako da i on nema utisak kao da je sad neko ispitivanje, a opet da može da radi aktivnost koja je najrelevantnija za to ispitivanje. Neće biti sve unutra, neće biti sve napolju, to je neka kombinacija svega i svakako taj ulazni deo, u razgovoru sa samim psihologom i sa mnom i sa svim tim ljudima koji organizuju celu ovu priču, će morati da bude lično i moraće da bude u nekom prostoru. Tako da, to ćemo sve sad, zbog kovida, moramo da vidimo kako ćemo da oraganizujemo jer moramo da, stvarno, bavimo se i takvom naukom koja primenjuje sve to u medicini i ne možemo da se igramo sa svim tim stvarima. Tako da, sve što se tiče toga, to ćemo u skorije vreme, ja ću videti do kraja ovog meseca sve te informacije da se objave ali svakako, to je nešto, znaš, nije ni unutra ni napolju, nego mešavina.

Nikolina: Ekstra. Ja sad razmišljam i shvatila sam zašto do sada niso pričale. Zato što je sada pravi momenat. Da smo pričale prvi put kad smo se srele, kad smo planirale tamo 2018/19. ovo nije bilo ni u planu. Možda bi bilo negde kao ideja. Ne možda, nego verovatno bi bila kao ideja ali ovo je sad onako baš pravi momenat kada vi krećete u realizaciju. Mi sad ovo snimamo polovinom aprila a epizoda ide mnogo kasnije, odnosno, slušaoci je slušaju mnogo kasnije. Ali s tim u vezi, htela sam samo da spomenem da, s obzirom da u svakoj epizodi imamo jedan poklon, ovaj put će upravo poklon biti mesto u okviru ovog programa. Jel tako? Ti meni kada si rekla kao “Mogli bismo da damo mesto u okviru programa” meni je to bilo kao super zvučalo ali ovo sad kad sam u stvari čula šta sve to podrazumeva, znači ono ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem i ono, kao, ja se prijavljujem. Šalim se, kao, jel mogu ja? Nećemo da delimo poklon. Ali nećemo. Tako da, ti samo kaži na koje pitanje treba ljudi da odgovore da bi učestvovali u ovoj igri?

Jovana: Pa da. Meni je bilo drago, da imaš uopšte ovaj deo podkasta jer znam i čula sam u ranijim epizodama da bude sastavni deo svega. Ja bih htela da se svakako svi slušaoci osvrnu na taj problem koji ovaj projekat rešava, odnosno da u odgovoru, tj. u komentarima na ovaj podkast napišu i opišu trenutak kada su prvi put posumnjale u izbor svoje profesije koju su odabrale i da napišu zašto bi im učešće u ovom projektu pomoglo? Zaista bih htela da napišu te iskrene neke dileme u kojima smo se svi mi našli i kad smo posumljali, u opšte, da li želimo i da li ne želimo da radimo bilo šta. I način na koji misle da bi im ovakva stvar, gde će dobiti ovakve informacije koje su merljive statistički i vizuelno, zašto će im pomoći i šta će to kod njih promeniti. I radujem se stvarno da vidimo ove rezultate jer, možda ja delujem kao neko koje sad previše entuzijastičan, svakome je svoja ideja najbolja na svetu ali stvarno mislim da kad krenu da se razrešavaju tih stvari, svako kad sebe negde sklopi i nađe u ovom svetu, šta treba da radi, mislim da nema lepše sreće nego onda kada radiš nešto što voliš. I ja se stvarno radujem tome da ovaj projekat eto nekom i tvojim slušaocima stvarno pomogne da kasnije i osete se dobro i da rade ono što vole i da, znaš ono, budiš se ujutru i samo kažeš “Bože, jedva sam čekao ovaj momenat da samo uživam u tome što radim i da me to čini srećnim”. I zaista, ja verujem u ovaj projekat i verujem da će to nekome stvarno i da omogući.

Nikolina: Ja sam 100% sigurna da će to biti tako. A vi dragi slušaoci, komentare pišete na stranici https://www.nikolinaandric.com/343. Znači 343. epizoda. Pitala bih te još 100 pitanja ali nisam mogla ni da zamislim u kom smeru će, u stvari, da ide ovaj naš intervju s obzirom da smo pravile koncept onako na početku, pošto je tebe teško uhvatiti na internetu i na društvenim mrežama, sem LinkedIn-a, jel, gde je onako u tezama napisano čime se sve  baviš. I nije mi uopšte padalo na pamet da sad radiš na ovako važnom projektu, više sam htela da pričamo o veštačkoj inteligenciji kao takvoj, kao daj da vidimo, da objasnimo, prvo sebi da objasnim šta je to, odnosno, ti da mi objasniš. Ali ovo je stvarno fenomenalno i ja sam sigurna da će taj neko ko dobije ovaj poklon, odnosno, mesto u programu stvarno imati velike benefite, samim tim što… Mislim, neverovatno mi je u stvari da postoji tako nešto, odnosno, da može tako nešto da se napravi da ti, mislim glupo zvuči, da ne moraš da razmišljaš šta voliš nego, prosto, da uživaš, da se prepustiš, da radiš to nešto gde jesi u toj simulaciji, šta god to bilo u tom projektu na tom mestu i da ne razmišljaš o tome kao šta je to što ti osećaš, šta je to što ti misliš, nego tamo neko meri sve to i posle ti samo da, ono kao, crno na belo, to, to to i to  i baš mi je ono, i dalje mi je neverovatno.

Jovana: Pa jeste, to je ono kao, dođeš, prepustiš se i ne razmišljaš ništa, nego neko drugi misli za tebe. Ali, mislim, 21. vek je i mislim da je tehnologija stvarno dovoljno napredovala da to tako i treba da bude. Jer,u svakom smislu, primena veštačke inteligencije može da bude na brdo stvari, kao što smo i pričali na samom startu. Isto tako je bio i masinski inženjering koji je moja struka, može da se primenjuje na milion strana. Između ostalog je i deo projekta zaista i zamišljen da bude uređaj koji se bavi detekcijom depresije i signala govora, koji sam ja u nekom momentu i radila kao taj svoj jedan od naučnih radova, pa je čekao svoj prototip i svoje svetlo na kraju tunela, koje planiram isto da završim i da dočeka ove godine i zaista primenu i samom Amigdala projektu, jer je bitno. Jer svakako, momenat u kome ovakva tehnologija može da reši nešto što možda ljudima ne deluje bitno ali bitno je. To su stvari koje, ako znaš i osetiš ih, mislim, ja sam ih prepoznala i vidim tu mogućnost, moj mozak tako funkcioniše da spaja te stvari i vidi ih kao nešto što je zaista bitno i moguće. I mislim da stvarno vreme je da tu tehnologiju koju imamo koristimo na način da ona služi nama. Znaš ono, ti dođeš i kažeš “Ok, ja hoću da mi ova tehnologija koju vi ovde sedite i razvijate…”, to mislim mi, kao koji smo inženjeri, “…da nešto konkretno i korisno za mene”. I msilim da je krajnje vreme došlo da se tome posvetimo i da je ovo prava stvar i nadam se da će dati stvarno rezultate koje ja negde priželjkujem a mislim i da hoće. I radujem se eto da, sledeće godine možemo čak i opet da ponovimo podkast i da vidimo kolko smo do tada došli i zaista da procenimo da li su ove moje reči imale tu težinu i dal će imati i tada. Ali, svakako se nadam da hoće i da će velike stvari biti ispred mene a naravno i ispred tebe i tvog posla. To sam ti na početku i pre nego što smo počeli snimanje i rekla, od momenta kad smo se upoznale veliki put je i ispred tebe bio i ti si stvarno neko ko je, za mene, majka najpre i imaš porodicu i svakako, ono, nisi u Novom Sadu i Beogradu, ne moraš u centralnom gradu da živiš da bi funkcionisala. Ja mislim to je velika revolucija sa svake strane i ja zaista pozdravljam taj tvoj put jer opet svojim primerom, ne moraš da namećeš nikome ništa. A kad ti radiš svoj posao dobro i kad se vidi da možeš to sve, govori samo za sebe. Tako da, svaka ti čast na tome.

Nikolina: Hvala ti, Jovana, od srca. Baš mi je drago da smo uspele i da se organizujemo da pričamo na ovu i neke druge teme i obavezno prihvatam izazov za sledeću godinu da se čujemo opet, da pričamo i da vidimo kakve smo sve rezultate ostvarili i šta se desilo sa projektom i kako sve to funkcioniše, šta god to bilo. Ja sam sigurna da ćemo imati dobra iskustva svakako. A ono što sam još što sam samo htela za kraj da kažem jeste da, pre nego što smo isto počele da snimamo, pričale smo o tome da je jako teško da krčiš šumu, znaš kao, da si prvi na tržištu da pričaš o nekim stvarima koje su manje… Teško ih je objasniti, jer nisu toliko poznate. Ti kao neko ko je, mislim, ti si prva žena koju ja znam a da se bavi primenom veštačke inteligencije a sa druge strane ti mene vidiš kao nekog ko je prvi u ovom svetu virtuelnih asistenata i znaš i sama koliko je teško i koliko je to u stvari velika odgovornost. I meni je baš drago što smo nekako kroz pozitivnu prizmu ispričali celu ovu priču jer, pogotovu, u današnje vreme nekako imam utisak da je cela ta priča o savremenoj tehnologiji, o upotrebi, o veštačkoj inteligenciji, više nekako na negativnom glasu. Mislim, možda tebi i ljudima koji su u tom svetu to ne izgleda i ne zvuči tako ali meni koja nisam i većini nas, nekako, znaš ono, kao stalno roboti će preuzeti ovo, ono, nekako to negativno sve zvuči i onda si ti došla sa svojim projektom, odnosno, sa idejom pa onda sa projektom i osvetlila celu tu priču. I baš mi je drago što je tako.

Jovana: Pa, hvala ti. I ja taj utisak i imam, baš tak kao što si rekla, kako ljudi gledaju na veštačku inteligenciju sa te strane, pogotovu oni kji nisu iz industrije, kad sam bila ambasador zajednice za primenjenu veštačku inteligenciju, pre sad već 3 ili 4 godine. I tad sam stvarno videla da tu, ako neko dolazi ko nije iz branše, oni dolaze da postavljaju baš ta pitanja “Aha, sad vi napravite takav projekat ili taj proizvod i sad ono, šta ćemo mi s tim? Oni se posle osamostale, ti roboti i ono dok mi spavamo oni nas poubijaju sve”. I znaš ono, mi sad stanemo i sad ono mi u tom momentu došli da pričamo o primeni u poljoprivredi, u ekonomiji. A ja potpuno razumem, to je ona stvar, imaš ljude koji su potpuno u temi, koji veštačku inteligenciju drže u malom prstu i njima su svakako, postoje dileme jer znaju mogućnosti cele priče ali su isto tako i realni jer znaju mogućnosti. Znaju ograničenja i prosto to su te stvari i kako one idu. Sa druge strane, ljudi koji ne znaju a baziraju svoje informacije putem interneta gde će svakako, svi oni naslovi biti “Aha, automobil koji funkcioniše po principu veštačke inteligencije je pobio 20 ljudi jer nije radio” itd. i sad ti… Svakako, opravdano je da ti na osnovu toga zaključuješ da će to biti teški fijasko i da ti nikakve veze sa tom tehnologijom ne želiš da imaš, što ima smisla. Ali opet, ovo su stvari i ovakvim i moj projekat i bilo koje druge priče jeste nešto što opet daje realniju sliku i bližu sliku. Svakako ja neću doći i voziti taj auto koji funkcioniše stvarno samo pa da pričam o njemu nego ću ja uzeti program koji prave moji drugari ili drugarice ili neki ljudi koje znam a koji može da meni pomogne u tome da mi poboljša funkcionisanje mog biznisa koji može biti u bilo kojoj industriji. Mi samo treba da se informišemo o tome kako ta tehnologija može da radi za nas. Svakako da se informišemo i o široj slici, mislim, svi želimo da znamo i više od onoga što nam se nudi i opet za to su zadužene organizacije koje se time bave. I ta moja zajednica u kojoj sam ja bila deo, naša je dužnost bila da mi kažemo “Ok, ovo su mogućnosti, dovde se stiglo, da znate, ok, u medicini, u poljoprivredi, u ekonomiji, ovo možete da očekujete, to na šta svi sumnjate, nije ostvarivo zbog toga, toga i toga”. Mislim, opet, postoji dužnost svake osobe koja se bavi time da priča o tome i da ljudima razjasni. Isto kao, evo da napravim paralelu sa kovidom. Mislim, ne razumemo se u to, ja prva. Ja, kao, primila sam obe doze vakcine jer sam primala svaku i treba da primim, ne razumem se u vakcine i ne znam. Isto kao i u viruse. Ako mi dođe neko ko je stručan u tome i objasni mi o čemu se tu radi i šta se podrazumeva, ja tome verujem jer priča neko ko se time bavi i ko se u to razume. I mislim da je to najbolji možda i primer i objašnjenje svega toga. Svakako ima svako pravo da formira mišljenje na osnovu svog iskustva i svog znanja koje je stekao, ali opet mislim da nije bez razloga taj neko u svojoj branši na nekoj pozaciji i u opšte, po možda školi i po nekom rangu nije tu bez razloga i razume se, svakako, u svoju branšu. I mislim da time treba da se vodimo, kako u veštačkoj inteligenciji tako i svemu ostalo. Mislim da je to baš pravi put.

Nikolina: Super. Ništa. Jovana, hvalati još jednom na ovom intervjuu. Zaista je bilo interesantno. Ja sam sigurna da delim mišljenje sa našim slušaocima. Ko je zainteresovan, mislim da će ih biti mnogo, a ipak, znaš kao, tu treba malo i doza hrabrosti, jer ipak je to proces. Znači, to nije ono dođeš jednom, uradiš neki test i to je to, nego moraš i da se obavežeš na to i da želiš, na kraju krajeva da vidiš šta je u stvari, kakav rezultat ćeš dobiti. Jer nekad nismo ni spremni, možda. Možda mi podsvesno, vrlo često se to dešava, da podsvesno i znamo šta je to što bismo voleli da radimo ali nismo spremni da krenemo, odnosno, da koraknemo ka tom nekom rezultatu. Ali dobro, to je sad na našim slušaocima da malo razmisle. Odgovore pišu, još jednom ću samo da spomenem, na stranici https://www.nikolinaandric.com/343, znači 343. epizoda. I hvala ti još jednom Jovana i čujemo se.

Jovana: Hvala tebi. Hvala ti puno.

Nikolina: Ćao.

Osvoji Anin eBook “Vodič za učenje engleskog jezika”, tako što ćeš odgovoriti na sledeće pitanje: “Šta te motiviše da naučiš engleski jezik?”. Odgovore pišete u komentarima na dnu ove stranice.

Nauči da učiš engleski

Ana Radenković je profesorka engleskog jezika, prevodilac i neko ko nas uči kako da zapravo naučimo da učimo jezik. Ja lično sam oduševljena njenim pristupom, jer ne samo da će vas uveriti da za učenje jezika nije presudan talenat, već ćete čuti priče iz njenog iskustva kako to zapravo izgleda raditi sa klijentima iz inostranstva, zašto smo preopterećeni gramatikom i mišlju da je ne znamo i kako to da promenimo.

Ana je spomenula da je najbolji način učenja jezika izlaganje okruženju u kom se jezik i govori, što nije novina, ali je isto tako podelila dve aplikacije preko kojih se možete povezati sa Native govoronicima i na taj način prebroditi prepreku zvanu “Nemam s kim da vežbam”.

Linkovi iz ove epizode:

• Ana Talks Instagram
• Aplikacija Tandem
• Aplikacija Liguado

Da biste dobili edukaciju kod Janje, treba da napišete odgovor na sledeće pitanje na dnu ove stranice: Šta radite, čime se bavite, kome pomažete i kako, na koji način klijentu rešavate problem, kako je to jedinstveno i koja je Vaša ciljna grupa? Dakle, ukoliko je u pitanju student neki ili neko na završnoj godini studija, on može da piše o tome šta mu je cilj u budućnosti, gde želi da radi, čime želi da se bavi. U tom smislu da odgovori. A ukoliko neko, ko već radi, onda može da odgovori na ovaj način.

Pozdrav svima i dobrodošli u još jednu epizodu podkasta Vreme je za vas. Moja današnja gošća je Janja Jovanović. Ja Janju znam kao eksperta za LinkedIn međutim, to je samo jedan deo stvari koje ona radi.

Nikolina: Želim još jednom da ti se zahvalim što si pristala da podeliš svoje iskustvo i svoj preduzetnički put ovde sa nama. I dobro došla.

Janja: Hvala ti Nikolina, bolje te našla.

Nikolina: Super. Baš mi je drago da smo se ovog kišnog dana i ako će ovo slušaoci da slušaju negde u junu, mi ovo snimamo u aprilu i vrlo sam ponosna na tu činjenicu i to svima se hvalim, kao, ja sad ovo snimam 3 meseca u napred. To mi je onako vrhunac organizacije vremena. Volela bih da se predstaviš našim slušaocima šta je to što ti sad trenutno radiš?

Digital marketing consultant i edukator

Janja: Pa ja mogu da kažem da sam digital marketing consultant i edukator i to su neke glavne svari. Mada, pored toga, takođe pomažem ljudima tako što ih savetujem vezano za karijeru i za napredovanje u tom nekom smeru. I imam svoje neke online proizvode kao što su kursevi, kao što su e-bookovi, držim radionice, predavač sam na nekim digitalnim platformama i to bi bilo ukratko. Možda za više nekih informacija mogu svakako da posete moj sajt http://www.janjajovanovic.com.

Nikolina: Da, mi ćemo svakako staviti link do sajta na stranici https://www.nikolinaandric.com/341. Ovo će vam biti važno kada budemo pričali i o poklonu, odnosno,o bonusu koji možete da dobijete u ovoj epizodi. A za početak bih volela da čujem šta je to što si ti završila i da li to ima ikakve veze sa tim čime se baviš danas?

Studije na FONu

Janja: Ja sam završila FON. Završila sam i osnovne studije i master studije na FON-u. Na osnovnim studijama menadžment, na master studijama multimedijalne komunikacije i odnose sa javnošću. Mada, iskreno, za ovaj posao kojim se ja bavim i ako u opšte govorimo o preduzetništvu, ja smatram da za preduzetništvo uopšte nije ni potrebno završtiti fakultet, a ukoliko neko želi da bude zaposlen u nekoj firmi, korporaciji, startup-u, gde god, u tom slučaju svakako mislim da je poželjno da ima završen neki fakultet. A opet da kažem, da, meni jeste FON donekle dao neku podlogu ali to zaista ne može da se poredi jer ovo, čime se ja bavim, to se zapravo, ne uči uopšte na fakultetima. Možda samo, ajde da ne napravim baš grešku, moguće je da se na nekim privatnim fakultetima nešto od ovoga što ja radim izučava. Npr. ako govorimo o LinkedInu, outreachu, content writingu, to sigurno znam da na FON-u nismo učili i da sam tamo prosto dobila samo neku osnovu vezanu za marketing, ali marketing uopšteno. Dakle, ne samo digital marketing već, da kažem, više je to bio neki offline marketing. I onda sam ja nakon FON-a. negde, tada je Facebook, ja sam završila 2014. master i sećam se da sam bila već tada aktivna na društvenim mrežama. Tada je i Instagram počeo da bude aktuelan i nekako ja sam znala da želim da krenem u tom smeru jer sam videla da će budućnost biti u digitalu, još tada.

Online edukacije

Nikolina: Da, to je interesantno što kažeš zato što smo mi, obe se bavimo nekim poslovima za koje ne postoje edukacije. Jer, online poslovi su se nametnuli bukvalno svima nama ili su nam se desili ili šta god, kako god da se izrazim, ali da, vrlo je specifično i to nam negde daje slobodu da mi biramo kako ćemo u stvari i da radimo. Ti si jedna od možda 5 ili 6 gošći koje su bile u podkastu, koje su završile FON i sve pričaju o tome, u stvari, koliko taj fakultet, odnosno, najveća vrednost tog fakulteta jesu kontakti koje još kao studenti ostvarite sa nekim ljudima iz velikih kompanija. Da li si ti iskoristila tu mogućnost i radila u nekoj firmi, većoj, posle studija?

Janja: Ja jesam iskoristila većinu mogućnosti koje FON pruža i slažem se sa time da zaista jeste fakultet koji prati trendove i nekako, ja se šalim uvek sa FON-ovcima kad im držim neka predavanja, ja im kažem “Dobro, ja znam vas, ja sam isto stari FON-ovac. Znam da ste u fazonu, već mislite da ste mladi menadžeri i preduzetnici i ostalo”, jer oni nekako stvarno već tada na fakultetu se neguje taj, kako da kažem, neki imidž i svi su već tamo neki ozbiljni biznismeni i tako. I ono što mogu da kažem je da, naravno kontakti ali meni su pomogle te vannastavne aktivnosti koje se stalno organizuju na FON-u, pod tim mislim na studentske organizacije. Ja sam bila član SPM-a i to mi je dosta pomoglo i za umrežavanje i da nekako, praktično, već tada krenem u organizaciju različitih projekata. Pa, čak sam bila i u raznim timovima, bila sam i vođa timova i sve to nekako mi je donelo nekog praktičnog iskustva koje mi je posle bilo značajno kada sam tražila poslove i nekako me je dosta stavilo ispred svih ostalih, zato što sam imala već iskustvo. Iako sam i dalje bila na fakultetu. Prosto, išla sam na, organizovala sam razne projekte, bila uključena u razne aktivnosti, bila na razmenama studenata. To su sve neke stvari koje dosta pokazuju poslodavcima, dosto govore o tebi da si proaktivan, šta te zanima. Već oni iz svega toga mogu dosta da zaključe. Tako da FON jeste svakako jedan jako lep period mog života i definitivno se ne kajem uopšte što sam ga upisala i , što ti kažeš, zbog kontakata ali i zbog, da kažem, tu sam negde krenula ja u stvari u edukacije. Ja sam tada imala pregršt besplatnih mogućnosti da slušam besplatne edukacije koje se inače baš ono dosta plaćaju. Mi smo imali treningle Igls Flighta, treninge mnogih tako velikih nekih kuća koji inače te stvari dosta naplaćuju a mi smo to dobijali besplatno. I onda sam ja još tada, nekako, zavolela sve to i taj rad na sebi i eto, danas, posle ne znam koliko godina sam i sama edukator i osim što se i sama edukujem, pomažem i drugima tako što i njih edukujem kroz svoje radionice, kurseve i ostalo.

Nikolina: Definitivno sve moje gošće vole da rade na sebi i vole da uče i mislim, to je ono prva i osnovna stvar. Ako ikad budem objavljivala neki rezime ili već ne znam šta vezano za goste podkasta, to će biti broj 1, 100%. U suštini, da, slažem se sa tobom. Jedino nisi mi odgovorila na pitanje vezano za posao. Koji je u stvari bio tvoj prvi posao?

Prvi posao

Janja: Aha, izvini. Meni se inače nekad desi da ja krenem u jednu stranu tako da slobodno me ti podseti, jer ja sam vizuelac i kako krenem u jednu priču, mene to često navede na nešto drugo i ja već vidim slike u svojoj glavi. A koliko mi je to pomoglo? Ja sam inače promenila nekih desetak poslova, do svoje 29 godine. Tada sam ušla u preduzetništvo. Sada imam 31 godinu. Baš sam danas pričala jednu priču za AVON, oni su pokrenuli neku kampanju za žene da pišu o nekim svojim dostignućima i ja sam napisala kako sam se pitala da li sam ja normalna što sam toliko izmenila poslova. Zato što, prosto nigde se nisam 100% pronašla i znala sam da to nije nešto što je skroz za mene dok nisam skapirala da je, u stvari, preduzetništvo ono što je za mene. A da odgovorim na tvoje pitanje. Da, radila sam u raznim firmama. To su bile i manje i veće i startup-i, jedino nikad nisam radila u nekoj baš ogromnoj korporaciji ali probala sam čak i mrežni marketing i svašta nešto.

Nikolina: Dobro. Znači to te je sve, u suštini, dovelo do toga, odnosno, do mesta gde si sada. Jer prosto, sva ta naša predhodna iskustva čine da budemo baš takvi kakvi jesmo danas. A odkud u online svetu?

Janja: Pa to se nekako prirodno nametnulo. Od samog starta sam ja krenula, kao što sam rekla, kada sam završila FON znala sam da ću da idem u digitalni marketing. To je tada bilo u jednom povoju. Mislim, tek su tada krenuli social media menadžeri da budu popularni. Naravno, ja u tom trenutku nisam ni znala šta sve postoji u digitalu dok nisam videla kroz agenciju jednu marketinšku, gde smo radili sa stranim klijentima. Tada mi se otvorio jedan novi univerzum jer ono što se radi u takvim agencijama, odnosno, to što se radi sa stranim klijentima ne može da se poredi sa marketingom digitalnim kada su u pitanju domaći klijenti. Tako da, baš onako mi je to dalo, prosto sam znala da ću u tom smeru da idem pa još sad kad se desila korona, samo mi je potvrdila da je to to. Prosto, ja moram da imam, čak i sve kurseve i ono što sam radila uživo, ja sam sad pretvorila u digitalni format.

Nikolina: Da, nametnuto nam je tako ali suštinski je dobro što smo već imali i u tvom slučaju što si imala iskustvo i uživo. Jer, mnogo je lakše, ja barem mislim iz svog ličnog iskustva, mnogo je lakše da nešto prebaciš online kada već imaš feedback uživo od polaznika. Međutim, ono što je meni najinteresantnije u celoj priči jeste zašto si odabrala LinkedIn? Mislim, LinkedIn to je isto kao kad bi neko odabrao Pinterest kod nas, koji je razvijen i koji je super koristan ali ono, niko ga ne koristi, u stvari, kod nas. Mada, imam utisak da je LinkedIn onako ušao na mala vrata sada za vreme korone ali opet i dalje je to vrlo na klimavim nogama. I predpostavljam da je zbog toga još pametnije napraviti dobar profil upravo sada. Ali zanima me zašto si odabrala baš LinkedIn?

LinkedIn i biznis

Janja: Aha, to je super i tvoje pitanje i sad moram da se samo vratim što si rekla Pinterest. Odmah mi je sinulo, moja sestra se inače bavi Pinterestom i njoj to donosi… Ona ima online prodavnicu i za takav tip biznisa je Pinterest odličan. Tako da, veruj mi, ima i ljudi koji se time bave, samo možda nisu toliko javno, ne vidimo ih baš. A što se tiče LinkedIn-a, krenulo je tako što sam ja 2017. godine dok sam radila u toj jednoj marketinškoj agenciji htela da testiram tu mrežu jer nekako je sad bilo kao eto FaceBook, Quora, Instagram i tako još neke druge platforme koje smo mi koristili a LinkedIn sve nešto tako površno. I onda sam ja rekla, hajde sad da vidimo ljudi, zaista se promenio ovde algoritam. Ja sam znala da 2016. godine da je Microsift kupio tu mrežu i videla sam kako sam kako se menja mreža i htela sam da to malo izučim, da pročačkam. Svakako, i u toj agenciji se negovao taj stil, mi smo u stvari bili svi broadhakeri tamo i onda su uvek svi moji šefovi bili u fazonu “Super! Sve može! Istraži! Testiraj! Ako radi, idemo, ako ne radi ništa. Odbacujemo. Idemo u nešto drugo!”, tako da sam ja tako krenula, napravila sam kao neku moju strategijicu šta bih ja tu pričala, s kim bih se tu povezala. U to vreme, moram da kažem da naših ljudi uopšte nije bilo u smislu aktivnih na LinkedInu. Bilo je nekih nemih posmatrača, naravno, ljudi koji su kreirali profile ali nisu bili aktivni. Tako da sam ja krenula da pišem na engleskom, jer znaš i sama, kada je mreža mlada, kao npr. i Tik Tok ako si imala prilike da vidiš kakva je to mreža, kreće nekako tako što kad ga otvoriš, prosto, sve je globalno. I onda kad se razvije, kao što se Instagram razvio sada, posle ne znam kojiko godina, ti prosto ona konzumiraš sadržaj samo na jeziku na kome ti želiš i prosto pratiš koga ti želiš a na samom početku nema toliko zato što nema toliko kreatora sadržaja da bi ti mogao sad ne znam kolko da biraš, kao kasnije kada se razrade te društvene mreže. I ja sam uhvatila taj prvi zalet na vreme i krenula sam tu da gradim svoj lični brend ne znajući da to radim tada. Ja sam iskoristila tu mrežu da pričam o tome šta sam naučila, šta mi radimo u našoj agenciji, povezala sam se sa broadhakerima na globalnom na globalnom nivou i sa digitalnim marketarima globalno, ušla sam u te grupe, komentarisali smo jedni drugima stvari, povezali se i nakon LinkedIn-a i u nekim zajednicama na Facebooku pa smo jedni drugima pomagali za projekte na kojima smo radili. Tako da je to bilo stvarno super. I to su bili neki moji počeci. Ono što se nakon toga desilo je da sam ja uvidela nakon isprobavanja raznih stvari na toj mreži, koliko je ta mreža zlato, pre svega za B2B. I onda se polako desilo, mislim da nije prošlo ni 6 meseci od tog mog aktivnog rada i predstavljanja na toj mreži i pisanja, ja sam delila znaje uglavnom, ali ne samo znanje nego prosto i šta mi radimo u firmi i tu neku kulturu i svašta nešto. I onda se desilo, sećam se da su me pozvali na jednu konferenciju, ja mislim da je bilo u Vršcu, više se i ne sećam. Pozvali su me da budem predavač i da govorim o LinkedIn-u. Ja pre toga stvarno nisam uopšte nisam razmišljala o tome ali mi je bilo drago da me ljudi već nekako koncipiraju kao nekoga ko super vlada tom mrežom i ko se super razume u sve to. I ja sam otišla, spremila sam tu prezentaciju i nekako nakon toga, sve su nekako kockice počele da se slažu, ljudi su me mic po mic baš onako vezivali za tu mrežu jer ja mislim da sam im stvarno u to vreme, pa bukvalno onako malo iskakala iz frižidera. Moram da kažem da mi se dešavalo i da me ljudi na ulici prepoznaju kao devojku sa LinkedIn-a. Znači, i to mi se dešavalo.

Nikolina: Ovo je baš ono, ovo je vrhunac kao. Uglavnom to budu neke druge društvene mreže ili neki drugi portali, ali ovo kao sa LinkedIn-a, znači da si bila baš aktivna. A šta u stvari znači aktivan rad? Ok, spomenula si šta si delila, odnosno, kakve blog postove si pisala ali da li si imala, ono kao, kad si rekla da si napravila malu strategiju, da li je to bilo objave ne znam, tipa dva puta nedeljno? Da li si imala taj neki ritam?

Linkedin izgradnja ličnog brenda

Janja: Tek kasnije, iskrena da budem. Znači, prvih nekih godinu i po dana ja sam to sporadično, kako sam nekako onako šta mi tog dana dođe, to sam objavljivala. Nisam imala tada neku strategiju zato što sam ja tada radila u toj firmi i nisam, tek mi je kasnije došlo, moram da kažem “iz dupeta u glavu” da ja mogu to da iskoristim za svoj lični brend i da ja tu zaista mogu da sebe gradim. I onda sam počela sa strategijom i tada sam krenula da osmišljavam na koje bi sve teme mogla da pišem, jer tada sam već znala šta radi i šta ne radi. Tada sam onako u dušu poznavala mrežu i čak sam znala da post koji napišem, tačno sam znala da li će da ubode u žicu ili ne, i koliko će reakcija da izazove i uglavnom sam bila u pravu i neki moji postovi su bili toliko viralni da su imali, da su imali, ja mislim da sam imala jedan post milion pregleda je imao.

Nikolina: Wow, da, to je baš ono. Dobro. Možemo da pričamo kasnije malo o tome, o nekim savetima ili ono kao par stvari koje bi trebao da sadrži jedan post na LinkedIn-u ali pre toga bih volela da pričamo o profilima, jer ovaj podkast uglavnom slušaju ljudi, u većem procentu žene koje žele da rade online ili žele da svoj neki postojeći biznis ili hobi pretvore u online posao. Tako da, mislim da će njima svima biti korisno da saznaju neke osnovne stvari jer mi svi pričamo o tome, ima gomila postova i ti si sama napisala. Znam da imaš dosta besplatnog materijala i na sajtu i na samom LinkedIn-u, kako šta i sve ostalo, međutim ja kad shvatim da, pored toga što smo 100 puta podelili jednu istu stvar, da me opet pita 20 ljudi to isto, onda znam da treba da ponavljamo te neke osnovne, odnosno, fundamentalne stvari. Tako da, za početak, kada je u pitanju LinkedIn profil, možemo da se bavimo temom virtuelnih asistenata pošto mislim da će to biti najkorisnije, da vidimo šta je to najvažnije, odnosno, koji elementi profila su najvažniji? Šta je to što privlači pažnju klijenata?

Kako izgleda dobar LinkedIn profil?

Janja: Odmah na samom početku, najviše privlači pažnju onaj prvi, početni deo profila koji obuhvata profilu sliku, cover sliku i headline. Headline je ono što se nalazi ispod vašeg imena i prezimena, odnosno, pa, da kažemo, neka vaša funkcija. To je nešto što privlači na samom početku pažnju i ukoliko to nije na prvi pogled dobro, često odbije ljude da uopšte skroluju do kraja tog profila. Tako da, eto mogu da kažem ljudima da obrate pažnju na to da im profilna slika bude profesionalna, da na njoj bude u prvom planu lice sa nekom poželjnom, jednobojnom pozadinom i da obavezno stave cover sliku, zato što 80% ljudi na LinkedIn-u uopšte nema cover sliku. A te dve slike kada se zajedno nekako uklope u lepim bojama i dizajnerski kada to izgleda kako treba, to ostavlja utisak o vama malo profesionalniji. Možda sad nekom zvuči ne znam kako čudno, ali ja se bavim inače marketingom i znam šta ljudi podsvesno rade i misle. I kada neko vidi profil koji lepo izgleda dizajnerski uklopljen oni njega tumače… Npr. pitala sam ljude šta misle o mom profilu samo na osnovu slika koje vide. I oni su meni davali razne epitete, ako što su: profesionalna, precizna, odgovorna, i tako nešto. To su ljudi koji ne znaju ništa o meni, koji su davali tako neke epitetet samo na osnovu toga što vide te slike koje sam ja tu stavila. Tako da, mislim da treba da se obrati pažnja  na to. To je samo neki početak gde zapravo ja mislim da je suština važnija od forme ali da je i forma važna i da forma čisto na prvi uhvato ljude, na prvi taj neki trenutak. A kasnije oni gledaju suštinu. I naravno da njihov profil treba da ima suštinu i da kad neko se tu udubi i na početku zainteresuje, da treba da pročita i nešto zanimljivo i korisno. Zapravo, kad neko gleda vaš LinkedIn profil, on samo na osnovu toga što ste vi napisali, na osnovu toga kako ste složili svoju rečenicu, na osnovu toga koje slike ste stavili, on donosi zaključke o vama i formira celu jednu sliku o vama i odlučuje u svojoj glavi, često nesvesno, podsvesno, da li on uopšte želi išta sa vama, da li želi da vam se javi, da li želi da se poveže sa vama, da vam poveže onaj connection request. Znači, to se odvija nesvesno ljudima u glavama samo kada vide vaš profil.

Nikolina: Da. Svedoci smo i sami, koliko nam je u stvari neka osoba odbojna ili nam je privlačna, želimo da sarađujemo ili komuniciramo sa njom samo kad je vidimo. Ista stvar je u suštini, pogotovo kada neko progovori, ista stvar je i na mrežama. A kaži mi, što se tiče samog, pa nije to naslov, to je funkcija, kao što si ti rekla, znači ono šta smo mi, da li je tu važno, mislim, koliko je važno da navedemo za koga smo? Znaš da postoji ta neka formula, kao ne znam Virtuel assistant for business owners ili small business owners ili life couches ili šta god? Da li misliš da je važno odmah da odredimo i nišu?

Linkedin je i pretraživač

Janja: Mislim da je jako važno da se u headline-ima nađe glavna ključna reč. U slučaju ljudi koji slušaju ovaj podkast, to bi verovatno bilo virtuelni asistent, odnosno na engleskom virtual assistant. A zatim, sledeća stvar koja je važna je da specificiramo za koga. To ne mora da bude nužno u samom headline-u, to može da bude u headline-u a može da bude i kroz About sekciju opisano. Dakle, ono što je jako važno je da ljudi znaju da je LinkedIn takođe pretraživač, kao što je Google pretraživač. To znači da je njihov profil mora biti optimizovan njihovim ključnim rečima. A kako će ono znati koje ključne reči da stave, tako što će uzeti par nekih primera da isprobaju. Mogu da napišu na papiru više nekih opcija i da onda, kroz onaj Search box, ukucaju te termine i da gledaju koliko se ti termini traže, koliko postoji već osoba sa tom ključnom reči i da na osnovu toga planiraju da li ima se isplati da idu nešto što je uže kao što je npr. virtuelni asistent za ljude u finansijama. To je uže nego što je samo virtuleni asistent. Jer virtuelni asistent je isto kao kad bih ja rekla digitalni marketar a dogitaln marketar je jako široka stavr jer može biti SEO, PTS, Content writing, Copywriting, Storytelling, itd. 1000 nekih stvari. Tako da, to zavisi od toga. Ja bih svakako uradela research i na osnovu toga procenila da li želim da idem uže ili šire, u zavisnosti od toga koliko se šta traži. Takođe bih pogledala i kroz deo, pošto vi na vašem LinkedIn profilu imate analitiku svoju i možete da vidite ko vas pretražuje i za koje ključne reči se vi pojavljujete na prvoj strani. Ljudi to stvarno nemaju pojma. Ja još ne znam da mi je neko došao i da zna za to. I ne samo za to već za većinu nekih opcija na LinkedIn-u koje su besplatne, ljudi nisu ni čuli niti su se potrudili da čačkaju i da istraže. E sad opet se vraćam na onaj deo mog istraživanja kada sam ja sve to čačkala i došla do svih nekih saznanja koje sam nakon toga, nakon svih tih edukacija i svega toga, pretočila i u online kurs i e-book. I to je bukvalno detaljno, detaljno objašnjeno za sve te neke opcije, na koji način to može da se iskoristi, za koga šta radi, itd. Ali, eto mogu da kažem da, pitala si me, da se sad ne rasipam previše, što se tiče samog Headline-a, mislim da je ključno da tu stave ključnu reč i da ključna reč pored toga bude u About sekciji i u onim funkcijama gde navode poslove na kojima su radili. U slučaju da govorimo o virtuelnom asistentu, npr. nekoj Ani Jovanović koja je virtuelni asistent, Ana bi trebalo da stavi da je na nekim poslovima do sada već radila već radila kao virtuelni asistent tako da joj ta funkcija virtuelni asistent već stoji u onom odeljku gde su poslovi, kao funkcija koju je obavljala. Zato što se i odatle vuku ključne reči. Htela sam da kažem samo još jednu stvar, da ljudi sada ne misle da treba da prenatrpaju svoj profil tom jednom ključnom reči. Ne! Ne ni to. Slobodno mogu da biraju i neke sinonime i neke malo duže ključne reči, npr. virtuelni asistent pa za nešto, zato što nije ni dobro kada vam je svaka druga reč ključna reč. To je nešto čudno. Kad se onako pogleda ne izgleda baš prirodno.

LinkedIn profil na dva jezika?

Nikolina: Da, jeste. A znaš šta mi je sad palo na pametm pre nego što nastavimo sa profilom? Vrlo često dobijem pitanje i u okviru edukacije koje radim, naročito kada smo Akademiji, recimo sad neko govori španski ili italijanski ili, nebitno, francuski i onda me pitaju koliko je bitno da naprave profile na različitim jezicima. Mislim, da li je to važno ili je ok da bude samo na srpskom i na engleskom. I koja je razlika? Šta misliš? Mislim, ok shvatam, ukoliko žele da rade na inostranom tržištu naravno da će praviti profil na engleskom, ali posle, kada budemo pričale o tome kako biti aktivan i šta to u stvari znači biti aktivan na LinkedIn-u, kako sve to funkcioniše? Mislim, sad ja ako imam samo profil na engleskom jeziku mogu da objavljujem i poslove na srpskom?

Janja: To je pitanje koje i ja često dobijam. Ono što mogu da kažem je da ja uvek kažem “Ko vam je ciljna grupa?”. U tvom slučaju, te devojke koje govore više jezika i asistenti su baš za to, one i trebaju da predstave da znaju sve te jezike i sad je na njima kako će one to da urade u odnosu na to šta im LinkedIn mreža pruža. Oni imaju više opcija kako da provuku, ja se svakako slažem da to treba da bude vidno da one prikažu kako zanju te jezike. Ali to ne mora da bude samo tako što će njihov profil biti na svim jezicima. Ja znam da postoji ta opcija ali iskreno nikad je sama nisam ispobala jer mi nije bila potrebna. I ja savetijem devojkama, koje ovo slušaju, da one to testiraju. Kao što sam ja isto testirala. Znači, da probaju i da vide šta im donosi bolje rezultate. Ono što mogu da kažem je da ja svima savetujem da profile popune na engleskom jeziku, najviše zbog ključnih reči koje se uvek pretražuju na engleskom jeziku. Znači, niko neće da kuca na italijanskom ili na srpskom virtuelni asistent, mislim, hoće verovatno neko ali većina ljudi već odmah kreće na engleskom da kuca to. Isto kao i digital marketing. Ne kucaju digitalni marketar. Prosto se nekako to već ustalilo i onda najviše zbog tih search opcija savetujem da profil bude popunjen na engleskom jeziku i da ona npr. ako ta devojka super govori španski, italijanski i engleski, ja bih se igrala tako što bih osmislila content strategiju kroz koju će ona pisati postove na sva tri jezika. I tu ne mislim da treba jedan post da napiše iz 3 puta jer je u okviru posta ograničena rečima i onda neće moći da radi tako nešto ali sad postoji i opcija translate, tako da ljudi moje postove na srpskom… To ranije nije bilo. Ja sada kad pišem na srpskom, ja znam da ljudi, svi oni ljudi, pošto imam puno ljudi u mreži koji nisu uopšte sa našeg govornog područja, jer prve dve godine 2017/18., ja sam samo na engleskom pisala i onda kada sam ušla u ovaj posao kojim se sad bavim ja sam se prosto nekako vratila na domaće tržište i krenula sam da pišem na srpskom. E sad, ja mogu da kažem iz svog iskustva, algoritam je čudno reagovao kada sam ja promenila jezik jer nije znao kome da me prikaže. I ja sam u to neko vreme dok on nije pokapirao da sam ja krenula da pišem na srpkom imala mnogo manje engagement. To se kod mene desilo sada. Ja ne znam kako je sada, jer je moja strategija takva da ja sad pišem na srpskom, ali ako bih opet nešto menjala sa jezicima, samo savet je da opet bih testirala i izvlačila zaključke, gledala šta radi, šta ne radi, ono što ne radi odbacila i fokusirala se na ono što radi.

Nikolina: Da. Ima smisla skroz. I mislim da je dobar odgovor i koristan. Mislim da devojke treba da pokušaju da testiraju, kao što si i sama rekla. Jer suštinski, koliko se u opšte menja algoritam na LinkedIn-u? Mislim, znam da je na FaceBooku i na Instagramu non-stop se nešto menja, a da li je to slučaj i sa ovom mrežom?

Janja: Jeste. Jeste slučaj to sa svim mrežama zato što ljudi koji rade u LinkedIn-u se trude da, zapravo njihova mislija je da učine ljude širom sveta uspešnijim i produktivnijim. I oni žele da naprave mrežu koja će to, tu misiju da ispuni. Samim tim, oni isto tako testiraju i gledaju šta rade i ispobavaju, puste jednu opciju pa vide ta opcija ne radi, kao što su pustili opciju nearby koju su ukinuli, sada više ne postoji. Tako da i oni rade isto ovo što i marketari rade. Znači, marketari su ti isto koji uvek testiraju i to je mindset jedan koji želim da prenesem i slušaocima i tvog podkasta, da nekako ohrabrim te devojke da se ne plaše da nešto probaju. Jer ljudi dođu kod mene i stalno me pitaju “Šta ja da uradim, ono ili ovo?”. Pa, mislim, nećeš umreti ako probaš. Probaj pa kakve ima veze, ako nešto ne radi znaćeš da ne radi. Ne mogu ja svima da kažem tačno jer za neke stvari ja nisam prosto ispobala. Ja znam za moje klijente, znam za ovo što ja radim ali to je igranje jedno gde prosto tako funkcionišu stvari. Menja se algoritam isto kao što se menja i na Instagramu i na FaceBooku, ali ono što je prednost LinkedIn-a je da je mreža mlađa. Mislim, mlađa. Ona postoji od 2012. godine ali zaista njeno rođenje posmatram od 2016. kada ju je Microsoft kupio jer od tada ona za mene ima smisla. Pre toga je ta mreža bila samo online CV. Nije  bila u tom smislu poslovna društvena mreža da ti možeš da se povezuješ, da gradiš odnose, da gradiš kontakte, da outrichuješ, da radiš research, da dolaziš do poslova, znači to nije bilo pre toga.

Nikolina: Da, slažem se. Ja sam, mislim da sam baš imala prilike da koristim LinkedIn za jednog od klijenata, nije ni važno, ali to je bilo pre 2016. i moj prvi kontakt sa LinkedIn-om je bio ono, kao “O Bože, moram da istražujem sve te ljude, da pronalazim tamo nekog bussines ownera koji je ne znam šta, čime se bavi, u kojoj firmi radi, iz kojoj oblasti” i sećam se posle kada je krenula ta priča kako je LinkedIn dobar i super za pronalaženje poslova, meni je to bilo, nisam mogla da dovedem to u vezu, znaš. Zato što je ono bilo, upravo to što si ti rekla, znači online CV i ok. Mislim ti tu možeš sve da vidiš ali nije mi to bilo to. I onda sam tek posle shvatila isto, istražujući malo da se su se velike promene desile u stvari 2016. godine ali eto sad i 2021., 5 godina nakon toga ja mislim da, ne govorim sad o prosečnom stanovniku naše države nego o ljudima koji se bave online poslom ili žele da se bave online poslom, mislim da i dalje možda samo 1% je svestan koliko je taj LinkedIn značajan. I koliko u stvari preko njega može da se pronađe posao.
Htela sam da se vratim na profil. Prošli smo par delova, prošli smo Headline, prošli smo sliku, cover, došli smo do About sekcije. Šta treba da sadrži About sekcija?

4 ključne stvari za Linkedin profil

Janja: 4 ključne stvari: Šta radiš prva, kome pomažeš, kome rešavaš problem i koji, na koji način, odnosno, kako je to jedinstveno i kako se razlikuješ od ostalih koji rade slično to? I 4. koji je tvoj cilj, šta želiš da uradiš? Znači glavna stvar za ljude, kada popunjavaju profil, pre toga moraju da znaju koji je njihov cilj da bi u skladu sa svojim ciljem popunili taj profil. A ne samo da popunjavaju tako nešto da bi se popunilo. Jer kada neko samo tako to radi onda se i vidi da to nema nekog smisla i da ne postoji neki call to action. Dakle, jako je važno da About sekcija ima neki Call to Action, važno je da se predstavite, da kažete  npr. “Ja sam Janja Jovanović, bavim se digitalnim marketingom i pomažem ljudima da unaprede svoj bizni, izgrade svoj lični brend i da razviju svoje digital marketing strategije. Pored toga sam takođe educator”. I onda sad mogu da kažem šta još radim i da kažem kako to što ja radim, na koji način ja to radim i ko je moja ciljna grupa. Jer ja, ako kroz tu priču, to je zapravo priča, način nakoji ćete vi vašu priču da formirate je na vama u zavisnosti od toga koji je vaš stil, ali ona mora da ima ove neke glavne komponente koje sam nabrojala. Dakle, ja moram u svojoj About sekciji da kažem ko su ti ljudi kojima ja trebam i koji mene trebaju, jer oni kada to pročitaju oni znaju da su za mene i javljaju se samo ti ljudi koji su tačno za mene. To je nešto ne samo na LinkedIn profilu, to treba da se komunicira i kroz sajt i kroz druge društvene mreže, jer prosto, ja sam sad došla na taj nivo da zaista mi se javljaju samo ljudi koji su za mene. Desi se nekad da mi se neko javi, ok, ja mu napišem da ja to ne radim ili ga uputim na nekoga ko to radi, ali zaista većina ljudi mi se javlja zato što je negde prepoznala moju energiju, već me vidi kao stručnjaka u svojoj oblasti i zna da će za uloženi novac dobiti odgovarajuću vrednost. A ja sam to postigla time što gradim svoj lični brend, sa jedne strane na LinkedIn-u a sa druge strane i na mnogim drugim kanalima. Sad kako se bavim digitalnim marketingom, kod mene je sve to uvezano, postoji ceo proces i ceo panel kod mene ali to je definitivno nešto što ljudima može da pomogne. Svim tvojim da kažem isto, sa ljudima koji nas slušaju i svim virtuelnim asistentima, da ukoliko budu radile ili radili, ako ima i muškaraca koji ovo slušaju, na svom ličnom brendu bolje će se prodati. To je poenta. Znači, moći će više da naplate svoje proizvode i usluge. I plus, neće morati da jure nego će ljudi juriti njih. Znači, njih će ljudi da jure da rade sa njima.

Nikolina: Jeste. Fenomenalan je osećaj, u stvari, kada ti se javi neko ko, ono kad pročitaš 2-3 rečenice, jedva čekaš da počneš da sarađuješ sa njim. Znači, to je stvarno ekstra stvar i to se ne dešava preko noći. Potpuno je ok da od starta, mislim, ja razumem da moramo da imamo ciljnu grupu i to je stvarno svima najvažnije i gde god sam bila, na bilo kojoj edukaciji i domaćoj i inostranoj, svuda je u fokusu ciljna grupa jer bez toga priča je ono prazna. Ali i ok je da na početku i ne znamo ko nam je ciljna grupa i da testiramo. Jer, prosto, ni mi sami, pogotovo početnici, mislim nemam pojma, neko je virtuelni asistent pa sad hoće da radi, ne znam, sviđa mu se da radi i sa life couchevima i ovima što se bave fitnesom, pa hoće i ovi što kuvaju, nutricionisti. Znači, ok je, nema veze, vi ćete kako budete menjali nazovi svoje interesovanje ili svoj posao koji budete radili, vi ćete tako da menjate i svoj profil. Ne morate sve od starta da imate savršeno jer prosto je nemoguće. I ti si sigurno menjala ko zna koliko puta. Ja prva sam menjala bar 10 puta i cover i naziv i sve živo. I stalno nešto dorađujem. Tako da, mislim da je to isto jako važno da im kažemo. Znači, ne jurimo perfekcionizam i ne jurimo ono tačno, jer ne znamo. Mislim, kako ti možeš da znaš kad si na početku? Ali moraš da probaš. To je ono što si ti rekla. Pitaju te da li ovo ili ono. Pa ne znam, moraš probati i jedno i drugo pa vidiš šta je bolje. Ili, možda će se desiti, znaš koliko puta se meni desilo da radim sa jednim klijentom ili neko drugi, nije važno, od asistenata sa edukacije, radi nešto deseto, ne vezano za fitnes i onda se pojavi neki projekat sa istim tim klijentom koji se odnosi, lupam sad, na cveće. Nije važno niša i oblasti. I onda taj asistent skonta “E, čoveče, to je nešto što bih ja baš volela da radim”. Ali da nisam počela da radim sa tim čovekom koji se bavi fitnesom ne bih došla do te druge oblasti. Mislim, treba da iskoristite svaku mogućnost i svaku šansu jer ćete uvek nešto novo naučiti. I znam da se ti slažeš sa mnom.

Janja: Slažem se, da. Hoću sve vreme da kažem, bukvalno hoću da kažem kako si lepo to rekla, sve je tačno tako. Vidi se da si i sama preduzetnica zato što, to je super savet za ljude jer oni, ja znam, kao što si rekla, mi smo više puta stavrno menjali taj odeljak jer ti moraš da kreneš u nešto da bi video da li je to to što te radi, da li se tebi to sviđa pa onda, možda, tvoja ciljna grupa nije baš ta. I onda malo je promeniš. Ali svakako, na samom početku ja mislim da svaka osoba treba da ima neku odprilike viziju sa čim bi bar krenula, pa s tim da krene, pa onda dalje, naravno, kako bude radila i kako se stvari dalje budu menjale tako će i da ažurira svoj profil.

Nikolina: Jeste. Dobro. Znači, pored About sekcije, šta nam je još važno na profilu? Na šta treba da obratimo pažnju?

Greške u popunjavanju Linkedin profila

Janja: Pored About sekcije, ajde da kažemo, sledeći neki važan deo su oni poslovi, koji su obavljali ljudi. Taj deo vrlo podseća na deo u CV-ju, onaj work experience i najčešča greška ljudi je da u tom delu loše popune to. Zašto? Zato što skoro niko ne napiše šta je radio i koje rezultate je postigao. Ljude zanimaju vaši rezultati. Ne samo da nabrojite 10 bulleta nečega koje tako nabrojane, kao neke teze, ništa ne znače i ne dajete im kontekst. Dakle, napišite jednu složenu rečenicu u kojoj ćete reći “na ovom poslu bavio sam se time, time i time, unapredio sam poslovanje na taj i taj način, povećao sam prodaju sa toliko % na toliko %” ili “pokrenuo sam projekat taj i taj koji je imao značaj takav i takav”. Znači mora da se zna ta ste radili i koje rezultate ste postigli a ne da stoji 1001 bullet ili još gore, neko ne stavi ništa ili još gore, neko napiše opis toga šta ta kompanija radi ili tako nešto. Tako da sam svašta viđala u tom odeljku.

Nikolina: Super. Ovo je, mislim, jako korisno jer većina isto profila koje sam ja videla, bukvalno imaju samo naziv odnosno, radno mesto i to je to, od godine te i te do tog i tog datuma i to je to. Eventualno ako je nabrojano ono 3 stvari koje smo radili i to je to. Ali, ja nisam sigurna ni ja da li imam rezultate navedene u svim tim oblastima ali mislim da je to super. Baš lepo što si to podelila sa nama. Znači, pored About sekcije, pored tog dela gde su poslovi, ostaju nam veštine, odnosno, skills, koje si rekla da je jako važno da su uključene i ključne reči?

Janja: Jeste. Zapravo, ima više tu nekih odeljaka ali nisu toliko relevantni. Ako me pitaš šta je najbitnije, najbitnije je početni deo gde se vidi, gde su vaše slike i taj vaš Headline, zatim About sekcija, zatim deo gde su poslovi i odmah zatim preporuke. Preporuke su jako važan odeljak koji opet mnogo ljudi nema jer nije samo bitno šta vi kažete o sebi, jer svako može da bude subjektivan i da sebe pohvali u About sekciji. Jako je važno i šta drugi ljudi, koji su radili sa vama imaju da kažu o vama. I ne samo o vama kao kolegi ili u profesionalnom smislu, već i u smislu kakvi ste vi kao osoba. Poslodavce zanima i kakvi ste vi kao osoba, oni i zbog toga biraju ljude sa kojima rade, ne samo šta vi znate da radite nego da li se uklapate vi u njihovu poslovnu kulturu. Kada neko pročita to iz preporuka drugih ljudi, on ima nekako malo bolju sliku o tome kakav ste vi tip osobe i da li oni žele da vas kontaktiraju, da li žele da rade sa vama.

Nikolina: A da li misliš da je ok da jednostavno mi pitamo ljude? Ja znam da postoji opcija na LinkedIn-u i čak mislim da negde dolazi kao suggestion, odnosno, pitajte ljude da vam daju preporuku, recommendation, da li misliš da je to ok da se radi direktno na LinkedIn-u ili ono, da komuniciramo preko maila ili već preko nekog drugog kanala komunikacije koje inače koristimo sa klijentom?

Preporuke na Linkedinu

Janja: Što se tiče samih preporuka, ja mislim da je super da ti lično pitaš osobu kako je tvoj kolega ili bivši kolega sa kojim si u dobrim odnosima “Da li bi mi napisao preporuku na LinkedIn-u?”. Ono što je važno da znaju ljudi koji nas slušaju je da ta osoba treba da ima LinkedIn profil i da treba da ima profilnu sliku. Jer ako vam neko ostavi preporuku, bez profilne slike, deluje malo čudno. Ili ako vam napiše neku poruku koja nije pismena ili tako nešto i to deluje malo čudno. Tako da imajte u vidu kome tražite preporuku. I ono što još možete da uradite, ukoliko možda ta osoba ne zna šta bi vam napisala ili je prezauzeta, ukoliko je to neki SEO ili tako nešto, vi možete da napišete nešto i da ga pitate da li se on slaže sa time. Mada ja i dalje mislim da je mnogo bolje da vam ljudi lično to napišu ali prosto se dešava da će neko da kaže “Da, da, da, naravno, želim da ti ostavim preporuku ali hajde, napiši ti to nešto pa ću ja to”, npr. Tako da to je savet kako to treba da rade, dakle da se obrate prosto svom kolegi da pitaju, ukoliko znaju da imaju LinkedIn profil. Vi, naravno, možete da prihvatite ili odbijete tu preporuku. Ako vam neko napiše neku preporuku koja vam se ne dopada, vi ne morate da je stavite na vaš profil.

Nikolina: Da, to je super stvar da se zna. Ili može da se traži da se izmeni, jel tako?

Janja: Pa da, može. Pogledate poruku i kao, javite se toj osobi, vašem kolegi “Izvini, jel bi mogao malo ovo da prepraviš?” i normalno komunicirate sa tom osobom, to je neko koga vi znate, s kim imate dobre odnose. Jer neće osoba s kojom niste u dobrim odnosima da vam napiše preporuku. Tako da, najnormalnije iskomunicirate.

Nikolina: Da, to nije milostinja, nego prosto komunikacija u kojoj bi trebalo da postoji korist, ne postoji nego, prosto, trebalo bi da bude korisno za obe strane. U suštini, mi možemo i međusobno da pišemo jedni drugima preporuke, jel tako? Naravno, ukoliko sada smo radili zajedno ili sad, neki polaznici tvog kursa ili polaznici moje akademije mogu da pišu preporuke za mene. Može da se označi tačno u koje vreme smo sarađivali i na koje sam ja ili ti ili ko god klijent bio pozicija. To mi je baš onako interesantno jer svi mi menjamo poslove i ono kao, sad sam radila… I koliko je to relevantno, recimo da imamo preporuke sa nekih tamo petih poslova a sada smo virtuelni asistent? Radili smo, ne znam, u hemijskoj industriji.

Janja: Pa jeste relevantno zato što, gde god da ste vi radili to ste bili vi. Iz onog aspekta što sam rekla da neko ko to čita želi malo da vidi šta drugi ljudi misle o vama. Sad si mi rekla, prosto, kada neko kreira LinkedIn profil, on treba nekako da zaokruži stvari koje je radio da baš ne izgleda sad kao neki kupus. U smislu, radio je u hemijskoj indrustiji, pa je radio kao virtuelni asistent, pa je radio kao make-up artist, to može nekome da deluje malo čudno i ako mi danas znamo da to uopšte nije čudno jer mi svi imamo više interesovanja kao ljudi. To je ranije možda bilo, mislim, i dalje smo mi na tom nekom prelazu gde ljudi sad malo drugačije posmatraju stvari ali uvek će se naći neko ko će reći “Jao, vidi ga, ovaj ne zna šta radi u životu, ne zna čime se bavi, pa šta je sad ovo? Kako neko može da radi i ovo i ono? Kakve veze ima ovo sa onim?” i onda najviše zbog tako nečega, prosto da stvari koje ste radili nađete neku sponu kojom ćete to povezati. Pa čak i ako ste radili nešto što nema veze sa tim što danas radite, vi ste sigurno iz tog posla naučili nešto i doneli nešto u novi posao koji radite. I vi samo treba to da spojite i da kažete “Da, radio sam ovo i tu sam naučio to, to i to što danas primenjujem u ovom poslu”.

Nikolina: Tako je. Mislim da je to najveći izazov sa kojim se suočavaju naši slušaoci. Kao, šta ja sad da radim ili kako? Hoću da radim online, nemam iskustva, to je prva stvar, znači nemam iskustva i ako imam iskustva 15 godina za sobom u offline svetu. Ali, s obzirom da nisam na LinkedIn-u i nisam na Up Work-u ili već na nekoj drugoj freelance platformi, odmah sebe smatraju početnicima. I to je baš velika greška zato što tu prave presek. U opšte, mislim da cilj odnosno savet najbolji u celoj ovoj stvari jeste da pokušaju, upravo to što si ti rekla, da povežu ili da izvuku šta je to što su naučili a mogu sada da primene. To je možda i dobro da se konsultuju sa nekim jer mi ne možemo, kad smo tu u svojoj glavi, ne možemo da izađemo i da vidimo, znaš kao, da vidiš tu vezu u stvari, a svi je imamo. Ja obožavam ovaj podkast i ove epizode zato što tačno kad krenemo sa odmotavanjem, ko je šta završio, gde je šta prošao, onda tačno kad dođemo na kraj epizode vidimo zašto je taj neko tu, i ako je radio potpuno nepovezanih 10 poslova. I onda tu negde mislim da je to jedan od spona. I jako važna stvar koju bih volela, eto da svako razmisli ako ništa drugo ili da traži pomoć ili od nekog, to ne mora da bude sad ne znam kakav mentor ili edukator ili konsultant, nego prosto ljudi iz okruženja koji će možda da uvedu u vezu te neke stvari.

Janja: Ja još tu da dodam, da mnogi ljudi stvari posmatraju crno i belo. I onda kada im ja dam neka rešenja oni su u fazonu “Wow, pa toga se nisam setio!”. Ali ja mislim da i to što neko, kao što smo ti i ja, ko radi sa ljudima i ko je inače edukator, a posebno preduzetnik, mi imamo neki širi pogled na stvari i gledamo odzgo. Ja tačno vidim gde su se oni zaboli, da tako kažem i onda, pošto sam prošla sve te stvari mogu da im kažem, da im dam taj momenat gde mogu malo izvan da posmatraju stvari koje oni u tom trenutku, zapravo, ne mogu. I oni stvarno misle, često ljudi neće ništa ni da srede taj profil jer misle da je to u njihovom slučaju nemoguće. A ne postoji nijedan nemogući slučaj. Ne postoji tako nešto. Neko me pita “Da li ja treba da otvorim dva profila zato što imam dva biznisa?”. Pa čoveče, jel si ti dva čoveka? Pa imaš ljude koji imaju po 10 biznisa, pa šta će sad da otvaraju 10 profila jer imaju 10 biznisa?

Nikolina: Pa da. Normalno je u suštini da ljudi imaju takva pitanja i takve izazove ali je super i ja uvek ohrabrujem i znam da svi to rade, da ljudi pitaju. To što vi mislite da je veliki problem je verovatno samo 1% od problema, u suštini. Znači, to može da se reši u roku 2 minuta. A htela sam još samo da te pitam, pre nego što krenemo na oglas za posao, to mi je jako interesantna tema i tvoje iskustvo koje si imala, da li ti pored kusreva koje imaš, odnosno, pored kursa i e-booka vezano za LinkedIn, da li držiš i konsultacije 1 na 1?

Janja: Ja trenutno držim konsultacije samo za ljude koji su ili kupili moj online kurs ili e-book, zato što ne želim da uopšte trošim svoje vreme sa nekim ko nije ni bazu dobio. Tako da je prvi korak svakako da dobiju tu bazu, da kažem, ili kurs ili e-book pa tek nakon toga možemo da radimo na 1 na 1 i da ja radim kokretno na njihovim ciljevima. Ali kada ja znam da su oni već probali da primene određene stvari i kada razumeju kako funkcioniše ta mreža.

Nikolina: Super. To sam i pomislila ali čisto da bidemo striktni u odgovoru jer to u suštini ima i logike. Mislim, te neke osnovne stvari nema potrebe da ti trošiš svoje vreme, pogotovo kada imaš online kurs ili e-book, šta kome više odgovara, gde je to sve objašnjeno. E sada, pre nego što pređem na oglas za posao, koji si ti pisala kada si tražila virtuelnog asistenta, to mi je jako inetersantna tema i biće sigurno i našim slušaocima jer imao sad taj pogled i tu perspektivu iz strane klijenta, volela bih samo da kažemo slušaocima, ukoliko žele da osvoje poklon iz ove epizode, da treba da pišu komentar na stranici https://www.nikolinaandric.com/341, znači 341. epizoda, da bi dobili šta? To ćeš im ti reći.

Janja: Poklon će biti jedan video koji sam ja snimila na temu kako da iskoristite LinkedIn mrežu da dođete do posla ili prakse. I odmah da kažem da je taj video sniman za studente završnih godina tako da će najviše odgovarati takvim ljudima, slušaocima, ali takođe će odgovarati i onima, prosto nebitno je dal jeste i da niste, moći ćete da izvučete poruku za vaš konkretno slučaj.

Nikolina: E super. Jedino, znaš šta smo nas dve propustile da se dogovorimo koje će to biti pitanje, tako da ćemo morati sada da improvizujemo nešto. Uglavnom, poenta pitanja i komentara jeste da dođemo do osobe koja će zapravo da koristi ovaj poklon. Tako da, u ovom slučaju možemo da postavimo pitanje nešto vezano za studiranje ili vezano za sam profil. Šta si rekla, najviše će da koristi studentima, jel tako?

Janja: Jeste. Ali, hajde sad kada si to već rekla neka bude ovako. Daćemo ovu moju edukaciju onome ko odgovori na pitanje: Šta radi, čime se bavi, kome pomaže i kako, na koji način mu rešava problem, kako je to jedinstveno i koja mu je ciljna grupa? Dakle, ukoliko je u pitanju student neki ili neko na završnoj godini studija, on može da piše o tome šta mu je cilj u budućnosti, gde želi da radi, čime želi da se bavi. U tom smislu da odgovori. A ukoliko neko, ko već radi, onda može da odgovori na ovaj način. Sad nije baš jedno pitanje ali ja baš i ne volim da ljudima, nekako, lako dajem stvari.

Nikolina: To će im taman biti vežba za About sekciju. Znači, kada odgovorite na ovo pitanje imaćete već jedan deo profila na LinkedIn-u kreirano, tako da potrudite se. Znači, odgovore pišete na stranici https://www.nikolinaandric.com/341. E dobro. I sad, samo za kraj, baš bih volela da čujem tvoje iskustvo i tvoju priču o angažovanju virtuelnog asistenta. Ti si mene početkom 2021. godine pitala kako, šta, kako funkcioniše i ostalo, pa da vidimo kako je sve to teklo i kako je prošlo.

Saradnja sa Virtuelnim Asistentom

Janja: Jeste. Da. Ja sam se tebi javila kao nekome ko se onako prilično lepo izgradio u toj oblasti. Mogu reći da si se baš lepo tu pozicionirala i da je neka prva asocijacija na virtuelnog asistenta si ti, koja imaš akademiju za virtualne asistente. Tako da, tako sam ja tebe pronašla i javila se za savet jer sam došla u situaciju da ne mogu više sama sve da obavljam, da prosto svi preduzetnici, početnici, mali biznisi koji kreću, dođe tako momenat ako radite stvari kako treba. Znači, prosto, imate više klijenata, ne možete da budete u jednom i Content creator i Social media expert i Business owner i knjigovođa i sve ostalo što u principu treba da se radi. I prva stvar je sledeća da nekoga zaposlite, da uzmete nekoga da vam pomogne. U mom slučaju ja sam shvatila da meni treba asistent, precizno asistentkinja. I zapravo, poslušala sam tvoj video, podkast jedan, nije video nego baš audio, gde si ti pričala o svom iskustvu i meni je to bilo baš korisno, jer nisam se ranije susretala sa tako nečim i značilo mi je tvoj put, čisto da ja nekako, uhvatila sam tu par nekih beleški i to mi je pomoglo da zaista jako dobro ceo taj proces prođem. Ja sam bila prezadovoljna načinom nakoji sam taj konkurs oformila. Ja sad trenutno imam 3 asistentkinje koje su, 2 meseca traje taj program gde ću ja na kraju izabrati jednu, ali prosto uzela sam njih 3 jer nisam ni sama mogla da se odlučim tada. I htela sam da dam šansu u smislu, kao, ok, imam ja tu neku intuiciju koja bi mogla da bude ali kao ajde neka, što da ne, njima će biti jako korisno, jer one za ta 3 meseca dobijaju mene kao mentora gde ja, prosto, kroz te neke zadačiće koje one obavljaju, one mnogo, mnogo uče. I one su stvarno prezadovoljne. Ja znam da i devojke koje ne budu prošle, da se neće naljutiti ni ništa jer će biti srećne i za sve ovo što su dobile. Tako da sam ja trenutno u toj poziciji da krajem ovog meseca ću izabrati jednu devojku koju ću zaposliti i očekujem da ona meni zaista puno pomogne i da deo posla, koji ja inače obavljam, prebacim na nju i da na taj način imam više vremena za neke strateške stvari a ne operativne stvari. I eto, dalje ćemo videti kako će sve da se odvija.

Nikolina: E da. Super. A kaži mi da li možeš da izdvojiš neke osnovne stvari, odnosno, kriterijume koje si uzimala u obzir prilikom odabira te tri devojke koje su sad trenutno na toj dvomesečnoj praksi, ako mogu tako da nazovem?

Janja: Da. Glavni kriterijum mi je bio motivacija. Dakle, to moram da kažem svim ljudima, da ljudi koji vas zapošljavaju, jako im je važno da, pod jedan, se uklapate u njihovu kulturu. Dakle, ja neću izabrati osobu koja ne deli vrednosti koje ja delim, tako da mi je jako bitno da se ona uklapa i da ona živi neku slučnu priču u smislu da veruje u stvari u koje ja verujem. Druga stvar, da je jako motivisana i entuzijastična što će na tome da radi, jer što su ljudi više motivisani to će više i da napreduju, više i da daju i bolji da budu sami. I više i da nauče. I treća stvar su kompeticije, odnosno, da vidimo tu podlogu koju imaš, šta znaš da radiš i kako to meni može da pomogne za sve te stvari koje meni trebaju. To su tri ključne stvari.

Nikolina: Ja mislim da je ovo bilo super korisno za sve naše slušaoce i u opšte za ljude koji žele da rade, nebitno, online ili offlin. Mi smo, recimo, u februaru mesecu imali okupljanje VAkademaca ovogodišnjih i mogu da ti kažem da si najzadovoljniji intershipom, ovom besplatnom praksom koju imamo u februaru svakog meseca, za polaznike Akademije, najzadovoljniji su bili oni koji su bili proaktivni. I kada klijent nije znao šta da joj da radi u toku intershipa, odnosno, u toku prakse, one su same pronalazile “E, znaš kao, možda bi mogli ovo, možda bi mogli ono, ajde vidim da imaš newsletter pa da vidim kako to funkcioniše ili ajde da vidimo nešto na sajtu, ne radi ili radi, da promenimo sliku” i šta ti ja znam. I onda su jednostavno gurali same klijente da razmišljaju u nekom drugom pravcu. Tako da, stvarno najbolja kombinacija je upravo to. A pričale smo i o tvom učešću u toku inetrshipa i onda si ti rekla da ti je mesec dana kratko, da ti je 2 ili 3 meseca, da bi ti to bilo idealno.

Janja: Ja sam sad uzela da bi to bilo 2, zato što, moglo je to realno da bude i 3 meseca nego ja stavrno želim da budem jako fer, ne želim da neko tu može da se oseća da za nešto nije plaćen i ako, veruj mi, to što one dobijaju košta, ja sam to njima i rekla u tom oglasu, ono što ćete dobiti od mene je u vrednosti preko 1000€ tako da, eto, vi gledajte kolko to inače košta. I one to znaju. One to vide i one to osećaju i… Sad mi pobeže misao!

Nikolina: Nema veze. Samo sam to htela da čujem. Znači, ipak mesec dana je ok.

Janja: Izvini. Mesec dana, ja mislim da je to stvarno malo. Znam zato što evo sad smo na mesec i po dana. Malo je zato što one nemaju vremena da prođu kroz sve moje proizvode, da upoznaju samo mene šta ja radim. One prvo to moraju da sve vide i da razumeju, da razumeju moje vrednosti, da razumeju moj biznis model, da prođu kroz gomilu sadržaja koju ja imam na blogu, na YouTube-u, na svim ostalim kanalima i prosto nije dovoljno. Jer one za tih mesec dana samo bismo nešto malo zagrebale. Eto. Ja mislim da je idealno, u mom slučaju, zapravo 3 meseca ali 2 meseca će biti sasvim ok i meni dovoljno da ja izaberem devojku koja će biti plaćena dalje, kada je zaposlim. Tako da, u tom smislu sam ja znala i tada, to sam ti i rekla da mi ne odgovara da ja budem mesec dana.

Nikolina: Super. A kaži mi još jednu stvar vezano za poslove koje planiraš da delegiraš. Znači, kada prođe praksa, ok, verovatno zavisi i od osobe, šta kome više leži. Ali šta je ono što ti želiš i što tebe koči da dalje napreduješ i da se razvijaš, ono što ti oduzima najviše vremena?

Janja: U mom slučaju to je definitivno odgovaranje na gomilu poruka koje ja dobijam upravo sa tih različitih kanala. Mene to jako opterećuje, prosto znamo svi kako smo danas pretrpani informacijama i ja se nekad osećam onako uznemireno kada vidim koliko poruka imam i na Instagramu i na LinkedIn-u i ljudi sa mog newslettera koji mi pišu i ljudi koji mi pišu upite vezane za moje proizvode i usluge, tako da definitivno će ta devojka da se bavi tim delom posla. I ja sad kreiram sistem koji će njoj da pomogne, pošto niko ne može da bude baš kao ja i da odgovori baš kako bih ja odgovorila i meni je to jasno i zato ja pravim jedan sistem gde će biti bukvalno “ako neko ovo onda ti ono”. I ona će to da ima na jednom mestu. Za stvari koje tu nisu pokrivene pravimo bazu znanja koju ćemo da nadopunjujemo i ona će nakon par meseci sve to sama dalje moći da radi a meni će samo 2-3% glavnih stvari, koje ona prosto ne može da reši, koji su za mene, ja ću odgovarati to. Znači, to mi je prvi cilj. Drugi, pošto neće biti samo to posao koj će raditi moja asistentkinja, pored toga ona je ipak marketing asistent. Marketing virtuelni asistent. Tako da će mi pomoći i kod promocije mog sadržaja, pošto glavna stvar na kojoj ja radim je još jače, da kažem, izgradnja tog mog brenda, učvršćivanje, ja to imam i dalje strategiju koju pratim za dalje i viziju gde ja želim da budem. Tako da, njih tri već učestvuju u svemu tome i ja njima dajem najrazličitije zadatke kako bih videla šta njima najviše leži i zašta su one najviše i na osnovu toga mi je I lakše da od njih tri odaberem jednu, koja prosto, najviše stvari pokriva koje su meni značajne. Npr. imam jednu asistentkinju koja se zanima za video editing, meni je to super zato što ja u opšte ne mogu da se bavim time i nemam kada i ako bih mogla, naravno i sama to da naučim. Ali prosto, nemoguće je. Jer ja, već sam nabrojala toliko nekih stvari ja već radim i znam da radim i mislim o njima  da ja ne mogu dalje ništa više. Tako da, meni npr. kod te asistentkinje znači što ona ima neke, to je možda isto važno da čuju slušaoci, ta devojka, npr. je make-up artist, znači ona zna da šminka. I to radi ovako u slobodno vreme i naplaćuje to. To zna da radi. Zna da, ima profesionalni foto aparat i voli fotkanje, voli da obrađuje fotke. Zatim, voli video editing. I to su neke stvari koje sve meni znače, jer praktično imam ceo jedan paket u jednoj osobi. I hoću da kažem da je super da ti virtuelni asistenti imaju više tih nekih kompeticija jer će onda biti konkurentnije na tržištu. Jer ako ti samo znaš meni da u Canvi kreiraš postiće, mislim, pa dobro. To zna 90% ljudi. Ali ako znaš uz to još to, to, to i to, e pa to ne zna, to zna 2% ljudi. E i tu hoću da kažem da je super da imaju više nekih veština koje mogu da upakuju u neki paket. I meni je npr. značilo što ta moja aistentkinja na radionici mene i našminka i pomaže mi da organizujem radionicu i fotka mi radionicu i obradi mi slike sa radionice i kreira mi video sa te radionice. Prosto meni je to “Wow!”. Meni je to super.

Nikolina: Ma ne samo tebi. To je ono, Jack of all trades. Šalim se. Ali, znaš šta je sad tu momenat koji sam najviše uhvatila. Pazi, žena koja je make-up artist. Kada bi neko ko sada se bavi time posmilio da može da bude virtuelni asistent i da iskoristi to svoje znanje? E, samo mislite o tome. Znači, sve to što je sada Janja navela, samo razmislite šta je to što vi sada radite i pomislite, mislim, ne želim više da čujem da ljudi pomisle da ne mogu da rade online niti da rade kao aistenti. To je stvarno fenomenalna kombinacija. To je baš nešto što je tebi trebalo, npr.

Janja: Jeste, al prosto nekako nisam ni sama znala dok to nisam pronašla u njoj. Nije ni ona znala da ona ima taj paket. Ja sam njoj rekla “Hej, vidi ono, znaš ovo, ovo i ovo”. Nije bila svesna toga i mislila je da to, čak je razmišljala da li da uopšte u CV-u i motivacionom pismu spomene da ona radi i to, jer je mislila da je to nerelevantno i da će to nekako biti loše ako se to spomene. A zapravo, sve to što vi radite, pa čak i vaši hobiji, to može da se lepo upakuje, ono što ja kažem, može da se spoji ako nađete nit koja to spaja.

Nikolina: Tako je. Ovo je fenomenalno sada. Potpuno neplanski. Mislim da je super i poruka za kraj za sve naše slušaoce. Znači, mislite o tome. U stvari, nekad i ne treba da mislite nego prosto da krenete u akciju i onda kockice se same slože. Hvala ti Janja mnogo na vremenu i na svemu što si podelila sa mnom. Ja stvarno mislim da je bilo super korisno i da će ljudi mnogo toga praktično moći da primene, što jeste negde glavni cilj.

Janja: Hvala tebi puno. Stvarno si divan sagovornik i ja sam uživala i iskreno se nadam da će neke od ovih stvari koristiti slušaocima.

Nikolina: Sigurna sam. Čujemo se. Ćao!

Janja: Pozdrav!