Upravljanje novcem je važno i jednostavno

Pričale smo o novcu kao takvom, o novcu kao izvoru sredstava, o novcu kao uspehu, o novcu kao cilju i o novcu kao kontroli.

Ono što je jako važno da obratite pažnju u toku slušanja cele epizode jeste upravo kontrola i bolje upravljanje novcem. Šta to zapravo znači? Zašto je važno da znamo gde trošimo novac?

Zašto je važno da znamo da li smo nešto uštedeli, i ako jesmo koliko je to novca u stvari?

Koje dve grupe ljudi postoje kada je u pitanju finansijsko obrazovanje?

Koliko smo upućeni odnosno neupućeni i zašto je to tako?

Zašto nam je u stvari teško da vodimo računa o finansijama? Karolina nam je ispričala i jednu zanimljivu priču odnosno situaciju u kojoj je bila kao devojčica od 6 godina. Znate već da ja volim da rekonstruišem priču ispočetka i biće vam vrlo interesantno da čujete otkud ta ljubav prema novcu, prodaji i uopšte savetovanju ljudi.

Karolina nije samo neko ko je tu da vas savetuje zato što je stručna i zato što ima mnogo iskustva u svetu finansija, već je upravo na svojoj koži osetila većinu ovih izazova sa kojima se svi mi suočavamo i koje je ona predstavlja i u svom online kursu. Bila je direktorka jedne firme koja je imala preko 70 zaposlenih i onda je počela da radi za sebe kao preduzetnica i došla je do toga da ima nula dinara na računu. Pričale smo o tome kako se izborila sa tom situacijom i koji je to prvi korak zaista najvažniji kada je u pitanju upravljanje novcem.

Linkovi koje smo spominjali u toku epizode:

Karolina Herbut: Još pre nekih šest sedam godina kad sam krenula da razmišljam o preduzetništvu, online rad je bio jedan segment koji sam videla kao mogućnost zarade, pasivnih prihoda, al ii većeg auditorijuma.

To je bila neka inicijalna ideja ta fleksibilnost zapravo i mogućnost da ne budeš samo vezana, sa jedne strane za lokaciju, a sa druge strane i to da možeš razne vrste usluga da pružiš i da ne moraš biti lično prisutana.

Nikolina Andrić: Dok smo se dogovarali za intervju rekla si mi da si vodila firmu koja je imala više od 70 zaposlenih. Kako izgleda odnosno koja je razlika ti kao preduzetnica i i ti na poziciji direktorke?

Karolina Herbut: Bila sam direktorka firme. Praktično još posle studija sam krenula da radim u toj firmi koja je tada ulazila na domaće tržište i gradili smo jedan lanac menjačnica. Naravno postoji ogromna razlika u preduzetništvu ili kad radiš za nekog.

Većina ljudi kada priča o preduzetništvu kada pitaš zašto ulaziš u preduzetništvo ja mislim da nemamo velika veliki broj ljudi kaže da je to zbog slobode.

Čini mi se da nije toliko razrađen taj system plaćanja zaposlenih po osnovu učinka i onda ovde budeš svakako plaćen, kkao god da radiš. U preduzetništvu to uopšte nije tako. Dakle kod preduzetništva nema toga da ja samo uđem tu i svakako primam platu, taman ništa ne radila. Ogromna razlika je kada ti imaš firmu gde ne moraš da razmišljaš o tome kako će određeni projekti da se finansiraju, jer to nisu tvoje pare. Ako ta firma krene u nekom pravcu, da li je to loše poslovanje, stečaj, šta god ti možeš da potražiš i drugo radno mesto. Naravno sve to vreme ti ćeš u velikoj većini situacija primati platu koja eventualno naravno u nekim momentima može da se smanji ako firma dođe u probleme dok je u preduzetništvu to drugačije.

Nikolina Andrić: Mene zanima da li si razmišljala o tome otkud ljubav prema novcu i finansijama uopšteno?

Karolina Herbut: Pa mislim da je sve splet nekih okolnosti i nije to samo ljubav prema finansijama. Ja pre svega imam ljubav prema radu sa ljudima. Kad malo razmislim, sve to povezano i ja stvarno mislim da naročito kad si u preduzetništvu to postaje jasno da niko od nas nije samo u jednom segmentu svi smo mi pomalo i psiholozim malo i terapeuti, bavimo se i finansijama, pa smo kreativni. I čini mi se da je kod preduzetnika najviše izražen taj miks i mislim da se iza preduzetništvo opredeljuju ljudi koji verovatno i vole to svaštarenje.

Kao mala, moji roditelji su uvek išli na pijacu pored svog osnovnog posla. Ja sam poreklom iz Malog Iđoša, selo u Vojvodini. Dakle ja sam odrasla sa tim da sam praktično sa mojim roditeljima išla na pijacu i prodavala robu, pa išla na buvljak da nabavim robu, tako da moja ljubav se rodila još u detinjstvu. Kad sam išla sa roditeljima u nabavku, najveći doživljaj mi je bilo da na buvljaku kupimo sladoled i pojedem pljeskavicu.

Zapravo sa šest godina sam imala jednu situaciju. Moja mama je radila u to vreme u trafici. Ja sam uvek želela da idem sa njom tamo i uvek sam se budila ranije, da prosto nije mogla da me ostavi kod kuće. Tako da sam ja tamo bila sa njom u tom kiosku i onda je ona oko 7:00 h uvek morala da ode na par minuta do autobuske stanice koje je par minuta od trafike da pokupi novine koje su slali autobusom i naravno rekla mi je da je sačekam, ništa ne diram i ne otvaram. Jednom priliko, ona se vraća, a ja ogroman kez na usnama i jedva sam dočekala da joj kažem da sam prodala jedne novine. I dan danas je meni uvek izazov da prosto izađem ljudima u susret i da nađemo neku zajedničku tačku sa koje će oni krenuti dalje.